АНГАЖОВАНА УМЕТНОСТ

АНГАЖОВАНА УМЕТНОСТ, уметничка пракса чија је основна идеја у критичком исказивању друштвено-политичког става уметника. Супротстављена је идеји аутономије уметности или тзв. „чисте уметности", ослобођене наративног сижеа и усредсређене на формална својства дела. Извори а. у. везују се за идеје Гистава Курбеа о улози уметника и уметности у политичкој борби и револуцији. Током целог XX в. препознају се различити облици а. у., али је за све заједничко снажно везивање за политичке идеологије, без обзира на њихов карактер. А. у. улази у простор друштвене и политичке стварности и критички интервенише, независно од својих формалних и медијских предиспозиција и карактеристика. У првој половини XX в., у културном простору Краљевине Југославије, појам а. у. се везивао превасходно за тзв. „леву" или „социјалну уметност" или „реализам с тенденцијом". Први и најподстицајнији догађај за развој а. у. социјалних тенденција у српској средини и њен критичики однос према идеји l' art pour l' art била је изложба Мирка Кујачића, одржана 1932. у Београду, с манифестом у којем се он залагао за „колективну уметност правде, пожртвовања и братства". Програмски декларисани носиоци а. у. су протагонисти окупљени око загребачке групе „Земља" (основане 1929) и београдске групе „Живот" (основане 1934). Реч је о уметности чији је императив била наглашена социјална ангажованост и критика оличена како у самим радовима (Ђ. A. Кун, Кујна бр. 4, мапа графика Крваво злато; Пиво Караматијевић, мапа графика Земља; Винко Грдан, Пред вратима), тако и у низу акција које су преиспитивале место и улогу уметника у друштву, материјални и друштвени положај уметника (М. Кујачић). Појам а. у. се у време Краљевине Југославије везује и за покрет београдских надреалиста, који се радикалним и експерименталним уметничким средствима опредељује за активно мењање постојеће друштвене стварности (нпр. Нацрт за једну феноменологију ирационалног Коче Поповића и Марка Ристића, 1931). Критичко-политички ангажман међуратне југословенске уметности ће се, превасходно преко политичког деловања актера групе „Живот" и утицајне улоге Ђ. А. Куна у периоду непосредно после II светског рата, указати кроз уметност социјалистичког реализма. Међутим, та уметност неће задржати критички став, него ће сопствену друштвену функцију видети у афирмацији нове партијске и државне политичке идеологије. У српској уметности друге половине XX в. ангажовани језик критичког тона појавиће се поново током 60-их година, превасходно у делима уметника окупљених око уметности београдске „нове фигурације" („нове предметности, поп уметности"). Иако заузима иронијску дистанцу, та уметност своју критику упућује социјализму као друштвеном и политичком уређењу (Душан Оташевић, Друже Тито, Љубичице бела, тебе воли омладина цела; К социјализму Лењиновим курсом; Радомир Рељић, Чари рата и др.). Београдска концептуална уметност ће у знатној мери отворити многобројна оштра и критичка питања о друштвеној стварности и улози уметника у друштву, која ће кулминирати током 90-их година у условима рата, моралне и социјалне кризе (М. Абрамовић, Balcan Baroque, Д. Р. Тодосијевић, Gott liebt die Serben).

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Надреализам, социјална уметност: 1929–1950, Бг 1969; Ј. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; Л. Мереник, Идеолошки модели, српско сликарство 1945–1968, Бг 2001.

Симона Чупић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)