АЛИБУНАР

АЛИБУНАР, село у подножју 25 м високог лесног одсека на истоку Банатске лесне заравни. Ту се зараван граничи са пространом тектонском депресијом Алибунарски рит. Јужно од А. пролази пут Београд--Темишвар, са којим је насеље спојено путем кроз дубоки сурдук. Локалним путевима ка северу А. је повезан са суседним општинским средиштима Сечњем и Пландиштем. Панчево је удаљено 35 км, а Вршац 31 км. Железничка пруга Панчево--Вршац изграђена је између 1894. и 1896. Пруга Алибунар--Бока је највећом дужином демонтирана после 1980, а до 2007. коришћен је само њен јужни део за транспорт нафте из Јерменоваца. А. је центар општине којој припада девет села. Први пут се помиње у турским временима (1526−1689), када је на овом месту, на раскрсници важних путева, изграђена паланка Алијина Вода. А. постаје средиште компаније Војне границе 1773. У почетку је био српско село, а после успостављања Војне границе доселило се око 130 румунских и 30 немачких домаћинстава. После укидања границе постало је среско место. Поред свих општинских надлештава овде се налазе гимназија, дом здравља, млин, мале фабрике конфекције, пластике и стакла. Године 2002. у А. је живео 3.431 становник, од којих 59,8% Срба, 28% Румуна и др. У пољопривреди је радило 23%, а у индустрији 24,8% активног становништва. Насеље се у почетку ширило по оцедитим урвинским теренима уз морфолошку границу, а после мелиорисања рита и по нижим теренима. Центар је формиран на раскрсници главних улица и у њему су смештене све јавне зграде. Највећи број фабрика налази се на западној периферији на лесној заравни.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004.

С. Ћурчић