Прескочи до главног садржаја

АКЦЕНТОЛОГИЈА

АКЦЕНТОЛОГИЈА, област лингвистике која се бави истраживањем природе акцента у појединачним језицима, као и механизмима по којима функционишу с њим повезане појаве (трајање, тонске карактеристике појединачне речи или ширег исказа и сл.). Посебан огранак у акцентолошким истраживањима има историјска или дија-хронијска а. која се бави механизмима реконструкције акценатских обележја полазећи од прилика у појединачним језицима и тражећи њихове додирне тачке у системима прајезика-изворника. У словенској а. дуго је била доминантна Белићева теорија метатоније, формулисана у његовој књизи Акценатске студије (Бг 1914), али је она касније напуштена. Проучавања српских акцената, којима је у XIX в. основе поставио Ђ. Даничић, касније су се развијала у различитим правцима: у оквиру историјске акцентологије (С. Новаковић, Р. Булатова), дијалектологије (А. Белић, Р. Александер, А. Пецо, Д. Ћупић, Р. Ђуровић и др.), упоредне акцентологије (С. Ившић, А. Белић, K. Станг, В. Дибо, А. Зализњак, Р. Булатова, В. Скљаренко), дескрипције актуелног стања (П. Јакобсен, З. Вагнер), књижевнојезичке норме (М. Стевановић, А. Пецо), говора на радију и телевизији (Ј. Јокановић-Михајлов), ортоепије (Б. Ђорђевић), говорне културе (М. Телебак), лингводидактике (А. Пецо, М. Дешић) или као акцентолошка истраживања која имају више аспеката (Ивић и Лехисте).

ЛИТЕРАТУРА: Chr. Stang, Slavonic Аccentuation, Oslo 1957; А. Пецо, Основи акцентологије српскохрватског језика, Бг 1971; С. Д. Кацнельсон [ред.], Исследования в области сравнительной акцентологии индоевропейских языков, Ленинград 1979; В. А. Дыбо, Славянская акцентология: Опыт реконструкции системы акцентных парадигм, Москва 1981 (рец. Ј. Грковић, ЈФ, 1984, XL); А. А. Зализняк, От праславянской акцентуации к русской, Москва 1985; И. Лехисте, П. Ивић, Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику, Ср. Карловци -- Н. Сад 1996; П. Ивић, И. Лехисте, О српскохрватским акцентима, Ср. Карловци -- Н. Сад 2002.

Др. Петровић