АЕРОСОЛ

АЕРОСОЛ (грч. hvr: ваздух, лат. sol(utio): раствор), ситнe честицe чврстог материјала или капљице течности суспендоване у ваздуху или у неком гасу. Аеросолне честице веће су од просечног пречника молекула (око 10^-4^ μм), а мање су од око 500 μм. Честице веће од 200 μм не задржавају се у ваздуху јер имају велику брзину падања и спадају у категорије прашина, кишне капи, снежне пахуљице. Општепознате врсте су дим, издувни гасови (чврсте честице и капљице воде, настали згрушавањем, односно кондензацијом производа сагоревања), магла и облаци (капљице воде настале кондензацијом водене паре). Ситне капи течности, које настају при употреби спреј-бочица, представљају а. садржаја бочице. Техника а. широко се примењује у лечењу, у производњи козметичких средстава, средстава за чишћење и дезинфекцију, боја, лакова, пестицида, у нези намештаја и кожних предмета, у заштити од корозије и заштити намирница. После коначне забране примене фреона као погонског гаса у бочицама због разорног дејства на озонски слој (Монтреалски протокол, 1987), углавном се користи течни нафтни гас (смеса бутана и пропана). Индустрија а. у Србији развија се током 60-их („Мерима", „Албус"), а нестаје током 80-их година XX в. услед конкуренције великих светских произвођача. Потрошња аеросолних спреј-бочица у Србији је релативно велика: према подацима из 2007. увоз само дезодоранса био је 1.840 т (извоз 65 т), а лакова за косу 723 т (извоз 13 т). А. који настаје човековом делатношћу (сагоревање горива и отпадних материјала, саобраћај, металургија, металoпрерађивачка индустрија, производња и примена цемента, пестицида, механичка обрада дрвета и пластичних маса) садрже штетне токсичне, мутагене карциногене супстанције. Посебна опасност прети од честица пречника мањег од 10 μм, које при удисању ваздуха допиру до најситнијих алвеола плућа.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Марковић, „О аеросолима"; „На трагу фотохемијских реакција у топосфери Београда -- настајање NO~2~NO2, O~3~O3 и секундарних аеросола", ХП, 2002, 4; 2005, 3 ; П. Пфенд, Хемија животне средине, I, Бг 2009.

П. Пфенд