АДА

АДА, град у Потисју. Средиште општине којој припадају четири села. Налази се на источној граници бачке дилувијалне терасе према инундационој равни Тисе где се у њу улива мала река Буџак. Кроз А. пролази пут Нови Сад -- Сента -- Сегедин. Истим правцем је 1889. изграђена железничка пруга, а саобраћај на њој обустављен је 1979. Од Новог Сада је удаљена 74 км, а од Сенте 16 км. У турским историјским изворима први пут се помиње 1698. Од 1702. А. је шанац у саставу Потиске војне границе. По укидању границе 1750, неколико стотина граничара иселило се у Русију. Услед систематског насељавања Мађара, Словака и Буњеваца број становника нагло расте и коренито се мења етнички састав града. Године 1787. било је 3.087, 1850. 7.574, а 1921. 13.106 становника. Од 30-их година XX в. наступа блага регресија, тако да је 2002. имала 10.547 становника, од којих 82,9 % Мађара. Срба је 1900. било 15,7%, 1948. 14,4%, а 2002. 10,5%. Крајем XIX и почетком XX в. отвoрено је неколико великих мануфактурних радионица и мањих фабрика од којих су неке израсле у индустријске погоне. Најзначајнији су фабрика алатних машина, брусних производа, конзерви, грађевинског материјала и млин. A. је седиште великог пољопривредног комбината. У 2002. пољопривредна занимања ангажовала су 17,8%, а индустрија 47,8% активног становништва. Највећи број фабрика изграђен је на јужној периферији града. Најстарији део града налази се на уској тераси између Тисе и речице Буџак где су смештене православна црква и три дуге улице трасиране уз реку. После масовних усељавања А. се шири ка северу и западу, центар се измешта из старог језгра, а околина центра добија физиономију савременог града.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, Општина Ада, Н. Сад 1979; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007. С. Ћурчић

АДА КАЛЕ, некадашње острво на Дунаву. Налазило се у композитној Ђердапској клисури. Дуго око 1,5 км а широко око 0,5 км, простирало се низводно од ушћа реке Черне и Оршавског проширења ка Сипској клисури. Значајна стратегијска тачка на дунавском воденом путу, на пролазу из Влашко-црноморског у Панонски басен. Током Великог бечког рата (1691) аустријски цар Леополд I наредио је изградњу утврђеног града на острву, под именом Нова Оршава. Након Пожаревачког мира 1718, острво је укључено у састав аустријског Темишварског Баната, а тврђава је била проширена. У Аустријско-турском рату 1737−1739, турске трупе су опсадом успеле да поврате острво и град. Аустријанци су га поново заузели 1790, али је Свиштовским миром 1791. враћен Турској. За време Првог српског устанка четири београдске дахије склониле су се на А. К., побегавши из Београда испред устаника. Уз дозволу адакалског заповедника Ибрахим-паше и босанског везира Бећир-паше, у ноћи између 5. и 6. VIII 1804, чета војводе Миленка Стојковића опколила их је у једној кући и након борбе ликвидирала. Јака турска војна посада боравила је на А. К. све до 1878, када ју је султан уступио Аустроугарској, сачувавши формални суверенитет над њом. Аустроугарска је острво анектирала 1913. А. К. улази у састав Румуније 1918. После изградње ХЕ „Ђердап" крајем 1971. острво је потопљено акумулационим језером. Тврђава је порушена, а затим реконструисана на дунавској ади Симијану низводно од Ђердапске бране, у близини Турн Северина.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, II, Бг 1876; Р. Лазаревић, Физичко-географске карактеристике Дунава с посебним освртом на Ђердап, Бг 1971; Ф. Каниц, Србија. Земља и становништво, II, Бг 1986.

М. Љешевић; М. Јагодић