Предговор

Књига коју читалац има у рукама обележава одлучну прекретницу у српској култури: Срби су на сигурном путу да стекну свеобухватну и поуздану, вишетомну националну енциклопедију, те да међу корицама десетотомне публикације буду изложена важна и проверена сазнања о српском народу, сакупљана у оквиру многобројних дисциплина.

Планови за покретање националне енциклопедије стварани су и раније, али успеха није било. За време Првог светског рата српски интелектуалци су 1917. године засновали два донекле различита концепта свеобухватне југословенске енциклопедије. У Лондону се тај круг формирао око Богдана и Павла Поповића, те Тихомира Ђорђевића, а у Паризу око Александра Белића, Косте Куманудија, Јована Радонића и Станоја Станојевића. Због ратних околности ни једна ни друга група није успела да реализује свој наум. После Првог светског рата, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Станоје Станојевић је 1924. године покренуо енциклопедистички пројекат који је, због тадашњих државних и политичких прилика, такође добио шири југословенски карактер. Резултати тога пројекта изложени су у четворотомној, и данас употребљивој Народној енциклопедији српско–хрватско–словеначкој (1925–1929).

Стицајем околности и недовољним разумевањем Станојевићеве иницијативе читав пројекат је из Београда, у којем је замишљен, измештен у Загреб, где је пронађен повољнији амбијент за рад. Ово измештање је пресудно утицало на то да, током читавог трајања југословенске државе (1918–1991), заједнички послови у области енциклопедистике буду концентрисани управо у том граду. Замашан развој ове дисциплине у социјалистичкој Југославији остварен је захваљујући пре свега делатности Југославенског лексикографског завода основаног у Загребу 1950. године. Под будним надзором Мирослава Крлеже, његовог оснивача и првог директора, изашло је више веома корисних енциклопедија, али је међу њима највећу националну важност имала Енциклопедија Југославије. У два издања ове публикације (прво: I–VIII, 1955–1971; друго, недовршено: I–VI, 1980–1990) изложeна су многа сазнања о југословенским народима и њиховим културама, а у том контексту је и српски национални корпус имао своје незаобилазно место. Нажалост, у изради Енциклопедије Југославије спровођен је не само поступак систематског прећуткивања или искривљавања чињеница које се не уклапају у задате идеолошке оквире него је, временом, све очигледније постајало сазнање да је југословенска енциклопедистика послужила у сврхе пласмана политичких идеја усмерених ка дезинтеграцији српског државног, политичког и културног простора. Отуда је разлога за незадовољство било веома много, а код Срба неупоредиво више него код других југословенских народа.

Обнова идеје националне енциклопедије

Са дезинтеграцијом СФР Југославије изнова се наметнула неопходност рада на националној енциклопедистици, а кључне иницијативе исказале су Матица српска и Српска академија наука и уметности. На састанку руководстава ових двеју институција фебруара 1990. размотрене су опште друштвене околности и сагледани стваралачки капацитети, дефинисана је неопходност и исказана намера да се приступи изради „националне енциклопедије општег типа”. О тој одлуци обавештена је Влада Републике Србије, а затражено је и доношење одговарајућег закона. Влада је ту иницијативу прихватила, па је већ у децембру исте године сачинила Нацрт, а у априлу 1992. и Предлог закона, који је требало да буде изложен на седници Народне скупштине ради усвајања. Предлог је предвиђао да се посао израде српске националне енциклопедије повери најеминентнијим и најстаријим научно–културним институцијама српског народа – САНУ и Матици српској. Скупштини Србије су за чланове Уређивачког одбора Српске енциклопедије предложени: Берислав Берић, Милорад Васовић, епископ Сава (Вуковић), Војислав Ј. Ђурић, Павле Ивић, Миодраг Јовичић, Божидар Ковачек, Василије Ђ. Крестић, Војислав Марић, Дејан Медаковић, Миљан Мојашевић, Милорад Павић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Властимир Перичић, Светозар Петровић, Чедомир Попов, Момчило Ристић, Љубомир Симовић и Драгослав Срејовић. Распад СФР Југославије, грађански ратови који су потом уследили, увођење санкција СР Југославији, као и тешка економска криза, онемогућили су не само усвајање Закона у републичкој Скупштини него и све припремне радње на покретању Српске енциклопедије. Застој на овим пословима учинио је да се, под именом Енциклопедија српског народа, појави још један концепт националне енциклопедије који је, у оквиру приватног предузећа „DBR Publishing”, обликовао Зоран Глушчевић. Иако је већ био наручен и написан известан број текстова, ни у реализацији ове намере се није далеко одмакло.

САНУ и Матица српска су тек јануара 1995. године, на састанку председништава двеју установа, донеле одлуку да се обнови иницијатива за рад на овом пројекту. На основу тог договора, а по позиву двеју институција, у САНУ у Београду фебруара исте године одржано је саветовање тридесетак еминентих научних радника о неопходности националне енциклопедије, о условима за њену израду, као и o спремности САНУ и Матице српске за такав посао. Афирмативни ставови и закључци овог, као и саветовања одржаног октобра 1995. године, прослеђени су управним органима двеју институција. На седници Председништва САНУ октобра 1995. и Управног одбора Матице српске новембра 1995. донете су одлуке да се израда основних докумената, закључака о концепцији и начину припремања Српске енциклопедије повери заједничкој Радној групи. Формирана јуна 1996, Радна група је до краја исте године формулисала предлоге докумената неопходних за почетак рада на Српској енциклопедији. Ти су документи на управним органима САНУ и Матице српске прихваћени фебруара 1997. године.

После тих одлука приступило се изради Азбучника будуће енциклопедије. Ради постизања веће ефикасности на овом послу, формиран је Координациони тим који су сачињавали: Чедомир Попов (руководилац), Момчило Зечевић (научни секретар), Владимир Кањух, Василије Ђ. Крестић, Александар Маринчић, Војислав Марић, Милоје Сарић, Обрад Станојевић и Никша Стипчевић. Њима се у току рада, уместо Милоја Сарића, прикључио Драгослав Маринковић, а у завршној фази активно је учествовао и Новица Петковић. У изради Азбучника ангажовано је 58 сарадника, а Координациони тим се састајао сваке две¬три недеље, тако да је у периоду од јула 1997. до краја октобра 1998. године урађен највећи део посла. После извесних допуна и прочишћавања, уобличен је обједињени азбучник Српске енциклопедије са преко 40.000 одредница. Посао је, у смањеном обиму и без икакве финансијске помоћи, настављен до марта 1999. када је прекинут због агресије НАТО снага на СР Југославију.

Нови подстицај за настављање рада на националној енциклопедији остварен је тек Законом о Српској енциклопедији, усвојеним у Народној скупштини Републике Србије 8. децембра 2005. Законом је утврђено да су носиоци израде Српске енциклопедије САНУ и Матица српска, а организационо–техничку оперативу и послове извршног издавача обавља Завод за уџбенике. Одвојено од овог, Законом уређеног пројекта, Завод за уџбенике је организовао и послове израде једнотомне Енциклопедије српског народа, која је, под уредништвом Радоша Љушића, издата 2008. године.

Делегирањем по 12 представника САНУ и Матица српска су образовале Уређивачки одбор Српске енциклопедије и на то тело пренеле све обавезе и пуну одговорност за извођење пројекта. Уређивачки одбор је формиран 28. фебруара 2006. године, а радио је у саставу који и потписује прву књигу првог тома Српске енциклопедије. Преузевши све обавезе Централне редакције, чије је оснивање Законом предвиђено, Уређивачки одбор Српске енциклопедије заседао је сваког месеца. У 2006. години донесени су кључни документи (Концепција, Критеријуми за азбучник, Правилник о раду и сл.) и успостављена је основна организациона структура, која је подразумевала именовање стручних редакција свих области заступљених у Српској енциклопедији. Током 2007. године обављена је ревизија постојећег азбучника, слова А и Б су припремљена за рад и наручени су текстови за први том енциклопедије. У 2008. години пристизали су написани текстови, обављана је њихова прва редакцијска провера и формирана је ликовно–графичка редакција. Током 2009.  и 2010. године рађено је на коначној стандардизацији енциклопедијских прилога, обављане су лексикографске редактуре и уједначавања самих текстова, те допуњавања сложених, схематских одредница. У овој, завршној фази прибављени су сви илустративни прилози, сачињен је коначни прелом, па је књига, после пажљивих провера, одштампана и предата у руке читалаца. Тако је изграђен организациони модел који даје прве резултате и гарантује висок квалитет и бржи темпо израде Српске енциклопедије.

Концепција и основна начела

Српска енциклопедија је национална енциклопедија општег типа, заснована на савременим научним и лексикографским знањима. Њен главни циљ јесте сакупљање, систематизовање и енциклопедијско тумачење свеукупног историјског развоја и савременог положаја српског народа. Ова публикација на систематизован начин обрађује културно–историјску баштину српског народа и описује његов допринос европској и светској култури и цивилизацији. Јасно постављеним циљевима, научним приступом и обрадом Српска енциклопедија настоји да разјасни сва најважнија питања из прошлости српског народа и да прикаже материјалне и општекултурне вредности, стваране како на српским просторима тако и на местима где Срби живе у расејању. Иако највећи део свог садржаја посвећује обради свих области историје српског народа, енциклопедија се уз то бави историјом и остварењима других народа са којима су Срби били повезани. Српска енциклопедија описује природне одлике простора на којима српски народ живи, као и специфичности географског положаја, геолошког састава и грађе земљишта, рељеф, хидрографске особине, климу, биљни и животињски свет. Она показује колико су природна својства утицала на привредни и демографски развитак, на егзистенцију, психосоцијалне и друге особине становништва. То се пре свега односи на простор Србије као матичне државе, али и на све друге просторе на којима су Срби живели и данас живе.  Српска енциклопедија обрађује економски развој и савремени положај српског народа као битне чиниоце кретања, особености и стваралачког доприноса у појединим раздобљима друштвеног развитка. У историјској ретроспективи она указује на узроке неповољног економског стања, али и на достигнућа привредног и друштвеног развоја српског народа, а укупну слику привредног положаја исказује како у оквиру појединих привредних грана и облика делатности тако и у оквиру територијалних схема од државног до регионалног нивоа.

Српска енциклопедија обрађује културу, њене особености и достигнућа, живот, обичаје, менталитет, религију и друге духовне вредности српског народа. Научним и историјским вредновањем његовог духовног наслеђа указује се и на прожимање са другим културама, посебно са културама Истока и Запада, као и са културама народа чији припадници живе са Србима у заједничкој држави или у непосредном окружењу. Рационалним и критичким приступом целокупном културном наслеђу, достигнућима свих наука и уметности, те техничко–технолошком развоју енциклопедија омогућује да савремене и будуће генерације добију реалну историјску слику о развитку и дометима српске духовности, њеним вредностима и значају за савремени свет и на тај начин доприноси потврђивању историјске и друштвене свести српског народа.  Српска историја, испуњена драматичним, трагичним, али и светлим догађајима, као и њиховим појединачним и институционалним творцима, предводницима и учесницима, такође заузима одговарајуће место у енциклопедији. То подразумева историју великих сеоба, настанка, развоја и пропадања државних творевина, успона и падова, ратова, буна, устанака, револуција и ретких мирнодопских раздобља, борби, победа и пораза, те самих актера ових догађаја и процеса.

Рад на Српској енциклопедији заснива се на неколико основних начела. Научна објективност у први план истиче чињенични опис, а не вредносни суд о појавама и догађајима. То значи да је обрада енциклопедијске грађе по лексикографским начелима заснована на поузданим изворима и чињеницама, на примени строге научне критике и на знањима која су проверена и у науци прихваћена. Отуда ова енциклопедија у пуној мери одражава актуелно стање пре свега српске науке, али и укупне друштвене свести.

Национална одређеност подразумева обраду материјалног и духовног живота српског народа, како његове целине у матичној држави, тако и свих његових делова или истакнутих појединаца изван ње. Једна од основних упоришних тачака овог начела јесте српски језик и простирање његових дијалеката, а национална самосвест приказана је као историјска категорија.

Територијална одређеност указује на оне просторе на којима српски народ, односно његови делови живе у већим целинама. Приликом избора и обраде појединих топонима, хидронима и других појмова према овом принципу (тло, рељеф, клима и др.) за просторе изван матичне српске државе пресудни су културно¬историјски разлози. За државу Србију, као и неке њене регионе, предвиђене су посебне територијалне схеме.

Свеобухватност обраде налаже целовито посматрање и опис природних и друштвених појава, збивања из прошлости и садашњости, позитивних и негативних утицаја на историјски развитак српског народа и др. Ефикасност и економичност рада подразумева рационално коришћење постојећих знања, реално програмирање обима пројекта и трошкова његовог укупног остварења. Посебна пажња посвећена је поштовању највиших енциклопедистичких стандарда, те примереном планирању појединих фаза рада, договорених критеријума и утврђеног обима националне енциклопедије.

Српска енциклопедија представља дело од националног и државног значаја, које читаоцима најразличитијег генерацијског и стручног профила обезбеђује одговарајуће информације из области науке, уметности и културе. Посебно је значајна њена улога у сабирању знања о српском народу и ширењу тог знања у свету.  На изради Српске енциклопедије ангажовани су најстручнији сарадници из свих области науке и културе, што представља и основну гаранцију њеног квалитета.

Израда

Сачињавање поузданог азбучника обезбеђује најчвршћу основу за обликовање пројекта Српске енциклопедије. Азбучником је енциклопедијска грађа одабрана, распоређена и вреднована као тачно утврђени план и пројекат. До прихваћене радне верзије обједињеног или интегралног aзбучника дошло се на основу утврђених азбучника појединих струка. Обједињавањем азбучника тих струка констатована су могућа преклапања, као и недоречености и пропусти који су потом разрешавани и елиминисани. Током израде појединих томова енциклопедије радна верзија обједињеног азбучника биће додатно проверавана и коригована где год буде било потребе.

Израда Азбучника заснива се на сазнањима појединих наука, историјским изворима, лексикографским фондовима и на подацима непосредног искуства. Општи aзбучник Српске енциклопедије, урађен уобичајеним лексикографским поступком, садржи попис, по азбучном редоследу, свих одредница о битним питањима, појмовима, збивањима и личностима из историје материјалне и духовне културе српског народа. Према основном карактеру одреднице могу бити биографске и тематске. Биографске одреднице описују живот неке личности или, понекад, читаве породице, а тематске дефинишу појмове и утврђују како се они појављују у српској историји и у савременој стварности. Текстови су разврстани у пет основних категорија, а у свакој наредној расте максимални број словних знакова (1.800–3.600–7.200–14.400–24.000). Постоје и текстови (попут одређених појмова, историјских догађаја или територијалних схема) изван ових категорија. Током израде појединих томова прикупља се и одабира илустративни материјал, на основу чега ће се начинити збирни Азбучник илустрација Српске енциклопедије. Сви ови подаци, као и урађени текстови за сваку посебну одредницу, чуваће се у централној бази података у Редакцији Српске енциклопедије.  О свим пословима на изради Српске енциклопедије брине Уређивачки одбор, који обавља и послове Централне редакције. Уређивачки одбор је формирао 33 стручне редакције које су начиниле коначну категоризацију одредница, одредиле ауторе и обавиле прву верификацију добијених текстова. Након додатне лексикографске редактуре, коју су спровели редактори и уже руководство пројекта (председник, два потпредседника и научни секретар), текстови су поново верификовани на седници Уређивачког одбора. Председник Уређивачког одбора обавио је последње читање целине рукописа пре него што је он дат на коначну припрему за штампу. Тако су сви текстови у енциклопедији били изложени вишекратним читањима и врло темељним проверама. На пословима израде прве књиге првог тома Српске енциклопедије (са укупно 1.929 одредница, од којих су 130 упутнице), осим 24 члана редовног састава Уређивачког одбора, радила су још четири члана која су због смрти, болести или других разлога морала да буду замењена. У стручним редакцијама било је ангажовано 114 сарадника из различитих научних области, а текстове је писало укупно 511 аутора. У Редакцији Српске енциклопедије запослено је свега шест сарадника, а сви чланови Ликовно–графичке редакције су хонорарно ангажовани.

И поред постојања Закона о Српској енциклопедији, још, нажалост, није обезбеђена пуна институционална заштита овог пројекта, па не постоји ни сигурност да ће он и убудуће добијати финансијску подршку.  Надајући се да са почетним томом Српске енциклопедије најзад нестају све непотребне дилеме и расправе, те да ће пуни стваралачки капацитети бити усмерени искључиво ка што ефикаснијем и квалитетнијем раду, Уређивачки одбор верује да ће реализација овог пројекта тећи још бржим темпом и на задовољство свих оних којима је стало до српскога народа и његове пуне историјске самосвести.

Уређивачки одбор Српске енциклопедије

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)