ВУЛОВИЋ, Светислав

ВУЛОВИЋ, Светислав, историчар књижевности, позоришни и књижевни критичар (Ивањица, 29. XI 1847 -- Београд, 3. V 1898). На правном одсеку Велике школе дипломирао 1868. Почео да ради као судски писар; почетком 1870. суплент, потом професор гимназије у Београду (1873); 1881. је постављен за професора историје југословенске књижевности на Великој школи. Знатно је реформисао наставу књижевности (аутор нових гимназијских читанки; допринео увођењу новог наставног плана и програма, нових метода у настави књижевности; одвојио наставу књижевности од српског језика; створио „изванредну школу својих ученика"). Почеци његовог књижевног рада везују се за народну књижевност (уређивање одељка „Народно" у Вили, рад у листу Зора, прикупљање етнографске грађе за В. Богишића), а касније је радио на издању Вукових дела. Највише је писао о јаким „поетским индивудалностима". Анализама стваралаштва П. П. Његоша, С. М. Сарајлије, Ђ. Јакшића и Б. Радичевића допринео институционализацији романтичарских писаца и афирмисао жанр књижевне биографије. Први је посветио обимну студију Горском вијенцу, називајући га „лирском Илијадом српском". Комплексношћу критичарског става и метода издваја се његова импресионистички писана монографија о Ђури Јакшићу. У опсежној студији о Бранку Радичевићу указао је на шири песнички контекст (претходници и следбеници), на прожимање биографских и књижевних чињеница, на тематско-стилску иновативност песника као и на интертекстуалне везе (Вук, Хајне, дубровачки песници, Бајрон). Под утицајем Л. Бернеа, дефинисао је свој критички правац, природну (импресионистичку) критику супротстављајући је догматској критици својих претходника. Критички је писао о актуелној позоришној продукцији (Из позоришта, Бг 1879), одбацујући старе вредности (М. Бан) и указујући на нове (К. Трифковић). Писао је и студије о српским биографима из XIII в. Студија „Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности" (Отаџбина, 1880), иако писана у време кад и Глишић и Лазаревић објављују, усмерена је на прозу Б. Атанацковића, Ђ. Јакшића, Ј. Новића Оточанина, С. М. Љубише. Игњатовић је В. инспиративнији као извор података о С. Милутиновићу Сарајлији и као аутор историјског романа Ђурађ Бранковић него друштвених романа. Сарађивао је у водећим српским часописима и листовима свога времена. Био је члан Одбора Чупићеве задужбине, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и ректор Велике школе (1894/95).

ДЕЛА: Бранко Радичевић, прилог историји нове српске књижевности, Бг 1890; Целокупна дела, 1−2, Бг 1932; Студије и критике Светислава Вуловића, Н. Сад -- Бг 1979; Два загрљена ума, преписка С. В. и Кузмана Цветковића, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: М. Иванић, „С. Н. В.", ГНЧ, 18, 1898; Љ. Недић: „С. В. ", ЛМС, 1906, 237; П. Поповић, „С. В. и његов рад на старој књижевности", ГНЧ, 1933, 42; В. Глигорић, „С. В. ", предговор, у: С. В., Критике и огледи, Бг 1953; Р. Димитријевић, Светислав Вуловић, Бг 1966.

Др.агана Вукићевић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)