ВУЛИЋЕВИЋ, Вујица

ВУЛИЋЕВИЋ, Вујица, кнез (Азања код Смедеревске Паланке, 1773 -- Грачац код Врњачке Бање, 11. III 1828). Истакнути учесник Првог и Другог српског устанка. Постао је војвода нахије смедеревске уместо свог брата Ђуше, после његове погибије 1805. Учествовао је са војском своје нахије у заузимању Видин-капије, а потом и београдске тврђаве, крајем 1806. и почетком 1807. Борио се на југозападном бојишту, у околини Пријепоља и на Лиму, у офанзивним акцијама српске војске 1809. Био је теже рањен 1810. у борбама за Брзу Паланку. Супротставио се Карађорђу на Народној скупштини 1811. Организовао је одбрану Делиграда за време турске офанзиве 1813. Међу последњима је напустио Србију после слома Првог српског устанка, пребацивши се у Аустрију, а потом у Бесарабију. Вратио се у Србију 1815. и био један од заповедника српских трупа у Белици. До доласка кнеза Милоша водио је преговоре о миру са Марашли Али-пашом. Када је 1817. кришом дошао у Србију да поново подигне устанак, Карађорђе, који је и после 1815. био с њим у преписци, боравио је код њега. То је изазивало неповерење кнеза Милоша. У пролеће 1816. кнез га је послао у Цариград са својим братом Јевремом Обреновићем, да са представницима Порте воде преговоре око уређења српске аутономије и о пореском питању. Био је кнез Смедеревске нахије и један од најугледнијих локалних старешина. По наређењу кнеза Милоша организовао је 25. VII 1817. у селу Радовање убиство Карађорђа. Покајавши се, у околини места убиства подигао је 1818. цркву брвнару, у народу названу Покајница. Био је члан српске депутације у Цариграду која је 1820. водила преговоре о уређењу односа са Портом. Због избијања Грчког устанка (1821) депутација је, међутим, задржана и затворена у Цариграду до пролећа 1826, када се вратио у Србију. Пошто га је кнез оставио без положаја и имовине, до смрти је живео у крајњој беди.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба, Бг 1888; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I--III, Бг 1908--1909; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, II, Бг -- Г. Милановац 1995.

П. В. Крестић