ВУКОВИЋ, Сава

ВУКОВИЋ, Сава, трговац, спахија, народни добротвор (Мостар, 1737/40/43 -- Нови Сад, III 1810/11). Одрастао у родном месту, где је и започео да се бави трговином. По савету браће прешао је у Аустрију. Прво се преселио у Ријеку, а потом, са већ знатним иметком, у Нови Сад. Три пута се женио и добио два сина и две ћерке. Прва жена, Софија, била је унука патријарха Арсенија IV Шакабенте. Новосадско грађанство добио је 1773. Бавио се трговином воском, медом, храном и дуваном и убрзо постао један од најбогатијих Срба. Учесник Темишварског сабора 1790. Од цара Леополда добио је 1791. угарску племићку титулу. Купивши спахилук Берексо у Тамишкој жупанији, прозвао се Сава Вуковић „од Берексова". Био је члан Спољашњег сената града Новог Сада. Као стар и полуслеп одлучио се да остави трајно сећање у српском народу. Са жељом да помогне унапређење умног и моралног стања српског народа, православне цркве и просвете, као и неговање српског језика и књижевности, завештао је 1810. 20.000 форинти за оснивање Српске православне гимназије у Новом Саду. Иако је велика девалвација аустријског новца из 1811. оставила само петину приложене вредности, заузимањем бачког владике Гедеона Петровића и уз помоћ приложника -- новосадских Срба, који су подржали В. племениту идеју, Нови Сад је у другој деценији XIX в. добио српску православну гимназију. Ова школа није била уређена по узору на римокатоличке мађарске гимназије, које су носиле чисто латинско-римокатолички карактер него, као гимназије у Карловцима, у духу ондашњих лутеранских гимназија. Захваљујући и поменутој школи, Нови Сад је, поред Сремских Карловаца, постао ново средиште просветног рада. Финансијски је помогао штампање Орфелиновог Вечног календара. Оду В. написао је Лукијан Мушицки. Сахрањен је у порти новосадске Саборне цркве.

П.етар В. Крестић

У Новом Саду В. подиже велику кућу на спрат у Хлебарском сокаку, а касније и пространу вилу на Темеринском друму. Купио је 60 јутара земље на Капетановој ади и ту населио 21 породицу да за њега гаје дуван. Његов брод за превоз житарица „Леон" био је највећи те врсте на целом Дунаву. Уживао је велики углед у народу. Залагао се за унапређење верског, културног и просветног живота Срба. Саградио је леп мермерни бунар у Новом Саду, а приписује му се и подизање Богојављенског крста од ружичастог мермера (који је коштао 4.000 форинти), најстаријег сачуваног новосадског споменика.

М. Јоксимовић Пајевић

ЛИТЕРАТУРА: М. Кићовић, Јован Хаџић (Милош Светић), Н. Сад 1930; В. Стајић, Новосадске биографије из архива новосадског магистрата, I, Н. Сад 1936; Ж. Милисавац, Историја Матице српске 1826--1864, I, Н. Сад 1986; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Бг 1990; Г. Ј., „Град добија прве гостионице", Глас јавности, 20. VIII 2007; М. Лазовић, „Трагом војвођанског племства", Дневник, 31. XII 2007; Ј. Беоковић, „Задужбина знања", Политика, 27. Х 2010.

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)