ВУКОВИЋ, Димитрије

ВУКОВИЋ, Димитрије, правник, политичар, саборски посланик (Осијек, око 1803 -- Осијек, после 1848). По завршетку правних студија у Пожуну, постављен је за „градског фишкала" у Осијеку. У служби је напредовао, па 1842. постаје „велики фишкал" те народни депутирац из Пакрачке епархије на Сабору у Карловцима, на којем је вршачки епископ Јосиф Рајачић изабран за карловачког митрополита. У новембру 1845. изабран је за градског сенатора а затим и за „варошког капетана". На скупштинама Вировитичке жупаније, одржаваним у Осијеку, одлучно се залагао за увођење народног језика. Борећи се против мађаризације, износио је историјске и правне доказе за равноправност народа и језика у Угарској. Као водећи народњак у Осијеку и Славонији 1847. је, као први Србин, изабран за посланика у Сабор Троједне краљевине и Угарске. Одмах на почетку политичких збивања револуционарне 1848, као градски капетан, нашао се међу осјечким народњацима који су у Доњем граду створили Одбор за одржање реда и мира, а потом се, у току априла, као први од петорице Срба, нашао међу оним народњацима који су у Осијеку створили „Одбор гледе народних жеља" и формулисали народњачки политички програм. Био је одушевљени присталица бана Јосипа Јелачића па га је, преко Људевита Гаја, с којим је од раније био у вези, позивао да одмах после свог избора за бана, посети Славонију. У току априла 1848. настојао је да успостави слогу између српско-хрватских народњака и Немаца у Осијеку те да потисне агресивне мађарофиле са поджупаном Ладиславом Јанковићем на челу. Као посланик и градски капетан (сатник) у Осијеку, В. је поткрај априла, од стране Јелачића, био позван на тзв. Банску конференцију која је претходила Сабору Троједнице у пролеће 1848. Одсуство В. осијечки мађарофили искористили су да поново придобију тамошње Немце против Срба и да прошире гласине да је он ишао у Београд да би довео 20.000 Србијанаца који би поубијали све „Мађаро-Романе и Њемце" у Осијеку. Тако су и „Славонце католичког вјероисповедања" одвојили од Срба и завадили их с њима, па је В., преко Гаја, тражио да се Јелачић јавно огласи или да народњацима у Осијеку пошаље војну помоћ. Кад је недуго после тога донета одлука о заседању Сабора Троједнице у Загребу, он је од стране народњака поново изабран за његовог члана. На једној од првих саборских седница одлучно је иступио против помирљивог става према Мађарима од стране неких хрватских посланика, тврдећи да се Троједница не одваја од Мађарске, него да то чине Мађари у односу на све немађарске народности у Угарској. Ако, ипак, дође до преговора с мађарском владом, сматрао је да се на њих никако не би смело поћи уколико на њима не би учествовали и војвођански Срби, који у Хрватски сабор треба да пошаљу своје овлашћене преговараче. Кад се на Сабору поставило питање опремања војске за одбрану од Мађара, он је као други по реду, приложио 200 форинти сребра па тиме и друге заступнике Сабора подстакао на давање прилога. А кад је, после заседања Сабора, покренуто давање „добровољних принесака за одбрану домовине", он се одазвао са прилогом 100 форинти. Последња вест о В. потиче с почетка октобра 1848, кад је приликом обнављања народњачког магистрата у Доњем граду Осијека одржао „красни говор" у коме је народу „лепо разложио што је права слобода, једнакост и братимство", ради којих бан Јелачић и „Срби (Војвођани) бој бију".

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Босендорфер, „Православни елеменат као секундарни фактор у обликовању грађанског сталежа у Осијеку", Осјечки зборник, II--III, Осијек 1948; Н. Косановић, „Осијек револуционарних година 1848/49", Осијечки зборник, XVI, Осијек 1977; С. Гавриловић, „Учешће Срба у друштвеном и политичком животу Хрватске и Славоније у првој половини XIX века", Глас САНУ, 1988, CCCLIV, 6; „Срби у Хрватској и Славонији у Народном покрету 1848--1849", Зборник САНУ о Србима у Хрватској, 1, Бг 1989; С. Гавриловић, „Неколико писама Људевиту Гају из Осијека и Срема у пролеће 1848. године", ЗМСИ, 2003, 67--68.

С. Гавриловић