ВУКОТИЋ, Петар

ВУКОТИЋ, Петар, војвода, сенатор (Чево код Цетиња, 1826 -- Цетиње, 28. I 1903). Млађи је син Стевана Перкова. Школовао се на Цетињу код разних учитеља, а највише код Димитрија Милаковића. Његош га је посебно волео. Подржао је Данилово проглашење за књаза и пратио га до Трста када је отишао у Русију 1852. да одлуке црногорског главарског збора потврди руски цар. Тада је постао члан Сената, а касније и његов потпредседник. Као сенатор је највише радио на војничким и дипломатским пословима. Књаз Данило му је поверио преуређење војске, када су осниване чете (стотине) и мање јединице (десетине), те када је бирана гарда из свих црногорских племена. Командовао је у црногорској војсци у победоносној битци на Грахову 1858, која је била пресудна за проширење Црне Горе и међународно признање њених граница. Био је представник Црне Горе у европској комисији за разграничење са Турском 1859. Књаз Данило га је поставио за војводу у Озринићима. Углед и утицај повећала му је и удаја његове ћерке Милене за књаза Николу 1860. У Црногорско-турском рату (априла 1862) командовао је одредом од 4.000 Црногораца и Херцеговаца. Пред налетом Турака прешао је на Планиницу да спречи удар на Бјелопавлиће. Наставио је борбе све до потписивања мира у Ријеци Црнојевића 8. IX 1862. Дуго је био и командант књажеве гарде. Због пограничних и других питања често се сусретао са аустријским генералштабним официрима и одржавао пријатељство са генералима Родићем, Јовановићем и другим Србима из Аустроугарске. Три пута је путовао у Русију. Био је поверљиви изасланик књаза Николе у договорима са кнезом Михаилом Обреновићем о заједничком ослобађању српског народа а потом уједињењу Србије и Црне Горе. Присуствовао је свечаности када је кнез Милан преузимао владу у Београду. Преговарао је с турским пашама у Мостару и Спужу, одакле је једва умакао. Са дипломатским образложењем да се тамо упућује због обезбеђења границе, књаз Никола га је јула 1875. послао у Херцеговину да руководи тамошњим устанком (црногорске добровољце водио је војвода Пеко Павловић). Тако је урађено због ондашњих међународних односа. Са 700 Црногораца и 2.700 устаника заузео је (29. VIII) Невесиње, а до краја те године однео неколико победа од којих је највећа била на Муратовици у Пиви (10. и 11. XI 1875). Као командант целокупне војске устанике и добровољце је распоредио у водове, чете и батаљоне почетком 1876. Устанком је руководио до јуна 1876. када су Црна Гора и Србија објавиле рат Турској. На почетку рата био је у штабу књаза Николе на фронту према Херцеговини. Пред битку на Вучјем долу (28. VII 1876) постављен је за команданта Прве бригаде. После Вучедолске битке именован је за команданта Северног одреда, уместо књаза Николе, на положајима према Херцеговини. Имао је велике борбе на Крсцу, Петњем брду и другде, повукао се у Бјелопавлиће, нападао главнину Сулејман-пашине војске, а потом ослободио Никшић (1877). До краја рата (1878) успешно је држао фронт и према Херцеговини и према Спужу и Подгорици. После победничког ратовања и великог проширења Црне Горе, био је главни саветник књаза Николе. Пензионисан је 1879. и живео на Чеву. Није подржавао војводу и министра Маша Врбицу док је подстицао устанке у Херцеговини и Кривошијама против аустроугарске власти 1882. Засићен ратовањима, одбијао је сарадњу са устаничким вођама који су код њега долазили и слали му писане поруке. Није прихватио да напише своје успомене, нити су записана његова казивања. По његовом лику урађен је познати портрет Хајдук-Вељка Петровића. Добио је највиша одликовања Црне Горе, Србије и других држава. Уз велике почасти је испраћен са Цетиња и сахрањен код саборне цркве на Чеву. Од њега се говором опростио књаз Никола.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, III, Зг 1904; М. Вукчевић, Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874--1876, Цт 1950; М. Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, 1--4, Цт--Бг 1951--1956; Б. Павићевић, „Лични састав органа власти на почетку владе књаза Данила", ИЧ, 1958, 8; Б. Павићевић, Црна Гора у рату 1862, Бг 1963; Х. Капиџић, Херцеговачки устанак 1882, Сар. 1973; Историја српског народа, V/1, Бг 1981; Ј. Вукотић, Успомене из три рата, Бг 1996.

М. Вуксановић