ВУКОТИЋ, Душан

ВУКОТИЋ, Душан, редитељ, аниматор, универзитетски професор (Билећа, 7. II 1927 -- Загреб, 8. VII 1998). Већ у току НОБ-а бавио се карикатуром за четне новине. После рата студирао архитектуру у Загребу и сарађивао у хумористичким листовима (Керемпух, Јеж), као и у Вјеснику и Филмској култури. У почетној фази бављења анимацијом користио антропоморфни дизнијевски стил трагајући за јунаком с којим би остварио актуелно-сатиричне цртане серије (Како се родио Кићо, 1951; Зачарани дворац у Дудинцима, 1952). У следећој фази (1954/55), радећи на већем броју рекламних филмова, истраживао естетику редуковане, модерно сведене анимације. По оснивању Студија за цртани филм „Загреб филма" сукцесивно радио пародије на популарне филмске жанрове: научне фантастике (Несташни робот, 1956), вестерна (Cowboy Јimmy, 1957), хорора (Велики страх, 1958), гангстерског филма (Концерт за машинску пушку, 1958), футуристике (Крава на мјесецу, 1959), као и цртане бајке (Чаробни звуци, 1957; Абра кадабра, 1958). Одступајући од Дизнијевих стереотипова, основе свог ликовног проседеа у тим филмовима формира под утицајем модерног сликарства, пре свега Пикаса. У томе га следе и његови сарадници и колеге из „Загреб филма". Већ на презентацији њихових филмова у Кану 1958. француски историчар филма Ж. Садул лансира синтагму „загребачка школа цртаног филма". У питању је редукција на основне, али виртуозно разигране графичке елементе: на белој или акварелно тонираној површини динамично се развија орнамент дводимензионалних ликова и декора, који анимирани универзум претвара у иновирану структурну синтезу. Следи креативни врх његовог опуса, филмови у којима је В. најзад апсолутни аутор (сценарист, редитељ, цртач и аниматор): Piccolo (1959, награде на фестивалима у Лондону, Београду, Оберхаузену, Карловим Варима, Сиудад Мексику), Сурогат (1961, награда „Оскар" за најбољи анимирани филм, први пут додељена ствараоцу изван САД, и награде на бројним фестивалима широм света) и Игра (1962, награде на фестивалима у Београду, Анесију, Кану, Мелбурну, Сан Франциску итд.). У филмовима Piccolo и Игра варира тему нетрпељивости међу људима, која води ескалацији у ратни сукоб, а у Сурогату је маестрално остварена сатира на апсурдни свет савремене отуђености. Комбиновање елемената играног филма са анимацијом, већ примењено у Игри, наставља и у филмовима Мрља на савјести (1968), Opera cordis (1968), Аrs gratia artis (1970), Gubecziana (1974) и Скакавац (1975), у којима варира различите теме и редитељске приступе. Огледао се и у дугометражном играном филму: Седми континент (1966) бајковита је метафора о континенту на коме владају деца, Акција Стадион (1977) реконструише трагичну ратну прошлост, а филм Гости из галаксије (1981) поиграва се с научном фантастиком. Носилац је и највиших домаћих уметничких и друштвених признања. Две и по деценије био је предавач на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лазић, Режија филмске анимације, Бг 2011.

Н. Стојановић