ВУКОТИЋ, Ђуро

ВУКОТИЋ, Ђуро, судија, сенатор, маршал двора (Цетиње, 9. III 1893 -- Београд, 17. III 1974). Унук је чувеног црногорског војводе Петра Вукотића, оца црногорске краљице Милене. Основну школу завршио је на Цетињу, а гимназију похађао у Врању и Београду. Дипломирао је на Техничком факултету у Београду са одличним успехом. У I светском рату борио се у одреду мајора Војина Поповића, познатијег као војвода Вук. Тешко је рањен у току битке на Јадру. Истог дана у бици на Мачковом камену погинула су, као официри српске војске, оба његова брата. Школовање је наставио у Бордоу и завршио права. По повратку у земљу постављен је за приправника а потом и за секретара Окружног суда на Цетињу. Службовао је као судија у Колашину, потом одлази у Никшић на место председника Окружног суда. На лични захтев пензионисан је 1935. како би се могао кандидовати на изборима за Сенат, када је први пут изабран. На последњим предратним сенаторским изборима изабран је као носилац листе у Зетској бановини. Припадао је Југословенској демократској странци, а од оснивања је био члан Југословенске радикалне заједнице. После државног удара 27. III 1941. краљ Петар II га је указом од 4. IV поставио за маршала двора. За време Априлског рата одступио је са двором и државним врхом у Црну Гору. У краљево име предао је острошком архимандриту на чување краљевско злато. Међутим, из моралних разлога одбио је да напусти земљу. Са супругом Олгом (рођ. Петковић) и децом (Маријом, Луцијом, Марком и Милорадом) склонио се на Цетиње где је провео остатак рата. После рата ухапсиле су га комунистичке власти и његова судбина је готово годину дана била непозната. Касније му је понуђено да да се укључи у политички живот нове Југославије, што је одбио. Повукао се из јавности и вратио у Београд где је провео остатак живота живећи од скромне пензије. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници.

ИЗВОР: Породична архива.

ЛИТЕРАТУРА: Сенат, Народна скупштина, Народно представништво, Бг 1939; Време, 5. IV 1941; М. Пејовић, Школовање Црногораца у иностранству 1848--1918, Пг 2000.

Б. О. Поповић