ВУКОСАВЉЕВИЋ, Сретен

ВУКОСАВЉЕВИЋ, Сретен, публициста, политичар, етносоциолог (Пријепоље, 6. III 1881 -- Ровињ, 9. VIII 1960). Учитељску школу завршио у Алексинцу (1900/01). Потом био учитељ у Тимочкој Крајини, Новој Вароши и Пријепољу, у Црној Гори, школски надзорник и управник Цетињске библиотеке (1909--1911), а у Скопљу школски инспектор (1911). Био је истакнути борац за национално ослобођење од Турске, старешина комитског одреда на Јавору (1911--1912) и добровољац у балканским ратовима (1912--1913). Потом био секретар окружног начелства у Пријепољу (1913--1914) и Кавадарцима (1914--1915. и 1918--1919). Учествовао и у I светском рату, али је оптужен као црнорукац и суђено му је на Солунском процесу 1917. После рата био главни повереник за аграрну реформу у Скопљу (1919--1920) и народни посланик (1921--1924). Био је државни подсекретар у Министарству за аграрну реформу и Министарству шума и руда. Пензионисан због неслагања са аграрном политиком Владе (1925). Од тада се посветио проучавању села, сеоских установа, народних обичаја и традиционалног начина живота о којима пише кратке есеје у облику „писама са села", као сарадник угледних новина (Политике, Правде), културних и научних ревија. На предлог Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића и Михаила Константиновића примљен за хонорарног наставника социологије на Правном факултету у Београду (1939--1941), где први код нас предаје руралну социологију. У II светском рату определио се за партизански покрет. Био је председник ЗАВНО Санџака (1943--1945) и члан Председништва АВНОЈ-а. Од Тита делегиран за министра исхране и обнове, шума и вода у влади И. Шубашића у Лондону (од јула 1944. до фебруара 1945). Био члан Президијума ФНРЈ и Народне Републике Србије (до 1953), министар за колонизацију у првој Титовој влади и један од аутора Закона о аграрној реформи (1945). Није се сложио са владином уредбом о забрани повратка на Космет и у Македонију Србима колонистима који су са ових простора прогнани током окупације 1941--1945, после чега је укинуто његово министарство. После разрешења са политичке функције враћа се социолошким истраживањима нашег села. Од 1945. до 1951. на ПФ у Београду као редовни професор (од 1947) држао предавања о нашим правним обичајима, аграрним односима и организацији турске управе у српским крајевима. Од 1947. до 1953. био управник новооснованог Института за проучавање села при САНУ. Тада поново прикупља социолошку грађу о селу која му је највећим делом у рату била уништена у „савезничком" бомбардовању Пријепоља на Ускрс 1944 (када је до темеља разорена његова кућа) и започиње писање своје вишетомне синтезе под насловом Историја сељачког друштва. У првом тому (Организовање сељачке земљишне својине, Бг 1953) синтетизовани су радови о променама аграрних односа у српском селу у време преласка колективне у баштинску својину, под утицајем промена у начину привређивања, кад се прелазило са пашњачког сточарства на ратарство. Кад држава „уноси забуну" у спонтани нормативни поредак, тада „народне регуле" губе снагу коју им односи деструктивно деловање државних писаних закона. Отуда се издвајање приватне земљишне својине из општенародног земљишног фонда, који је био „готово ничија својина", одвија кроз безвлашће и корупцију. У другом тому под насловом Социологија становања (Бг 1965) синтетички се објашњава повезаност облика насеља и начина становања са ступњем развитка пољопривреде, обликом и распоредом земљишне својине, организационим облицима рада, друштвеног живота у породици и селу, те густином насељености. Ова студија је, после Цвијићевих антропогеографских истраживања насеља и становништва, најзначајнији прилог социолошком проучавању сеоског становања код нас. За разлику од Цвијића, овде се начин привређивања истиче испред географских детерминанти, те је наглашенији социолошки приступ. Тако је међу првима допринео да се социологија код нас афирмише поред историје, антропогеографије и етнологије. Трећи том (Социологија сељачких радова, Бг 1983) постхумно је приредио Радомир Лукић, а четврти (О друштвеним заједницама и облицима понашања у њима) само је назначен у скици. Синтетички дух његове социологије сељачких радова огледа се у томе што се сељаков рад узима за основу сељачког начина живота уопште, а тесно је повезан са начином становања, породичне организације, морала и целокупне културе („Никад и ни у чему сељак није толико моралан као у своме раду", В.). Етно-социолошка синтеза В., иако недовршена, значајна је понајвише стога што је аутентична, те је као таква незаобилазна и драгоцена подлога сваког даљег и дубљег социолошког и етнолошког проучавања српског традиционалног друштва. Био је национални културни прегалац и политички делатник који је веровао у животну снагу и разборитост свога народа, на чијем ослобађању и просвећивању је неуморно радио читавог живота. Супротстављао се оним српским интелектуалцима који су „посматрали ствари са висине наниже", који су стално нешто „моралисали и поповали", а себе „постављали у положај непризнате величине коју народ није разумео". Вазда се држао правила да се „не може о народу судити, а да се и себи не суди, о себи и своме раду", указујући да су интелектуалци не само последица него и „узрок онога што је у народу". Био је дописни члан ЈАЗУ и први почасни доживотни председник Српског социолошког друштва (1960). Добитник је Седмојулске награде (1959). У родном Пријепољу организована су, од 1973. до 2007, 23 симпозијума „Сеоски дани Сретена Вукосављевића", а о његовом делу рађени су докторски и магистарски радови.

ДЕЛА: Сеоске уредбе о водама, Бг 1947; Организација динарских племена, Бг 1957; Писма са села, Бг 1962.

ЛИТЕРАТУРА: В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903--1912, Нова Варош 1972; зборници Симпозијум „Сеоски дани С. Вукосављевића", I--XXIII, Пријепоље 1973--2008; Д. Јовановић, Људи, људи, Бг 1973; И. Ковачевић, Научно дело Сретена Вукосављевића, Пријепоље 1978; Историја српског народа, VI/1, Бг 1983; В. Ђуретић, Влада на беспућу, Бг 1983; Н. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945--1948, Н. Сад 1984; П. Влаховић, Писци наше етнологије и антропологије, Бг 1987; Ј. Трифуновски, Међуратна колонизација Срба у Македонији, Бг 1991; М. Митровић, Социологија села, Бг 1998; М. Исић, С народом, за народ, о народу -- Сретен Вукосављевић 1881--1960, Бг 2012.

М. Митровић