ВУКОМАНОВИЋ, Вилхелмина Мина

ВУКОМАНОВИЋ, Вилхелмина Мина, сликар, преводилац (Беч, 12. VII 1828 -- Беч, 12. VI 1894). Ћерка Вука Стефановића Караџића. Сликарско образовање започела је код белведерског капелана Јозефа Пфајфера. Средином 50-их година усавршавала се код бечког сликара Фридриха Шилхера. Претпоставља се да је на сликарско интересовање утицало и познанство са српским сликарима који су посећивали дом Вука Караџића, понајвише са Урошем Кнежевићем, али и Аксентијем Мародићем, Стевом Тодоровићем и Димитријем Г. Тиролом. На путовањима у Венецију, Берлин, Дрезден и Милано имала је прилике да се упозна са делима старих мајстора у тамошњим галеријама. Ради усавршавања њеног сликарског умећа, Вук је покушао да посредством Антонине Дмитријевне из Петрограда, кћери грофа Д. Н. Блудова, 1855. обезбеди стипендију од велике кнегиње Јелене Павловне за једногодишњи боравак В. у Паризу и двогодишњи у Италији. Том приликом кнегињи је послато и неколико сликарских радова В. Иако се у припремама за путовање стигло и до визирања пасоша, до тога ипак није дошло. Њен досад познати сликарски опус је мален (педесетак дела), а од тога је око 20 радова сачувано у Народном музеју у Београду, као и неколико акварела и цртежа. В. своје радове није ни датирала ни потписивала, изузев цртежа из 1848. у споменару првог вереника Флора Огњева, као и акварела датованог 1852. Милици Стојадиновић Српкињи, данас у Галерији Матице српске. Сматра се да је сликала у раздобљу 1845--1864. Вероватно је да су отежане животне околности након смрти супруга 1859. и оца 1864, као и даље старање о члановима породице, утицали на напуштање сликарске делатности.

В. је углавном радила портрете. Међу њима су и ликови историјских и савремених националних хероја, тематика карактеристична за српско сликарство овог периода. У њене најраније радове сврставају се две представе Краљевића Марка, на којима је приметан утицај Уроша Кнежевића. У период око 1847. датовани су Аутопортрет, Портрет брата Димитрија и портрет Девојчице, радови сведеног израза и хладнијег колорита. Следи Младић с брадом, претпостављени портрет Ђуре Даничића. Слике настале после 1850. њени су најбољи радови (Бошњак са белом чалмом, Црногорски војвода, Бошњак са црвеним саруком, Црногорац, Девојка са виновом лозом). На њима је приметно прихватање другачијих поука, вероватно као последица учења код Шилхера, у виду широких потеза и црвено-мрких топлих тонова. Међу сачуваним цртежима су и два портрета Вука Караџића, док је са Стевом Тодоровићем израдила нацрт за лик Бранка Радичевића, публикован у календару Орао за 1878. Бавила се и сликањем икона. Забележила је да је израдила икону Св. Ђорђа коју је поклонила породици Огњеслава Утјешеновића. Копирала је једну од Рафаелових Мадона, а икону Богородице, рађене према моделу из руске капеле у Бечу, даровала је 1863. манастиру Дужи.

ЛИТЕРАТУРА: И. Кукуљевић Сакцински, Словник умјетниках југославенских, II, Зг 1858; З. Симић Миловановић, Сликарке у српској историји уметности, Бг 1938; М. Коларић, Катарина Ивановић, Мина Вукомановић, Бг 1958; М. Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма 1848--1878, Н. Сад 1976; Љ. Чубрић, Мина Караџић Вукомановић 1828--1894, Бг 1994; Г. Добрашиновић, Мина Караџић Вукомановић: живот и дело, Бг 1995.

И.рена Ћировић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)