ВУКИЋЕВИЋ, Соња

ВУКИЋЕВИЋ, Соња, балерина, кореограф (Ваљево, 12. VI 1951). Дипломирала у Балетској школи „Лујо Давичо" у класи Тилке Језершек и Олге Јаковљевић. У Народном позоришту у Београду као истакнута солисткиња играла је класичан и модеран репертоар. Лабудово језеро (П. И. Чајковски), Дон Кихот (Л. Минкус), Жизела (А. Адам), Копелија (Л. Делиб) и други традиционални класични балети били су прилика да прикаже своју одлично савладану класичну технику, а модерније поставке попут Ромеа и Јулије (С. Прокофјев), Голема и Les passiones Димитрија Парлића и Игра Душана Трнинића водиле су је новим истраживањима. За монобалет Помрачења у кореографији Вере Костић, изведен на 12. фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, освојила је Златну колајну 1984, награду публике на 18. БИТЕФ-у и признање Културно-просветне заједнице Београда. Са Вером Костић остварила је интерпретације искреног драмског набоја и у поставкама Quo vadis, Мали снови Волтера М., Поздрав пријатељу (у спомен Индире Ганди). Када је завршила каријеру класичне балерине, почела је да се бави друкчијим начинима играчке, а затим кореографске интерпретације. Сарађивала је с редитељима који су имали посебан осећај за алтернативну играчку сцену (Дамир Златар Фреј, Харис Пашовић, Горчин Стојановић, Нада Кокотовић, Љубиша Ристић). У Центру за културну деконтаминацију у Београду остварила је савремено конципирану, иновативну и умну кореографску тетралогију (Макбет/Оно 1996, Алцхајмер и Процес 1998, Мрак летње ноћи 1999), која је значила посебан допринос развоју нашег савременог плесног стваралаштва. Гостовала је у готово свим позоришним и културним центрима некадашње Југославије, а поред турнеја са НП у иностранству је веома много наступла и самостално. Медеја Арпада Генца, у режији Иване Вујић и кореографији В., имала је велики успех на фестивалима у Италији и Великој Британији. Као ауторка сценског покрета у представама Томажа Пандура Хазарски речник и Сто минута, у којима је била и играчица, гостовала је у Колумбији. У свом раду примењује разне врсте плесних техника, па је, тако, Салому радила кроз аикидо, Процес кроз карате, Мрак летње ноћи кроз степ. При томе настоји да извођаче придобије за своју плесну концепцију, да их у том правцу образује и подстакне да следе њене кореографске захтеве. Плесне пројекте заснива на поимању изражајних могућности тела као универзалног језика комуникације, значајнијег од изговорене речи. Један од таквих пројеката је Циркус историја, који је поставила 2006. Сем класичном, неокласичном и савременом уметничком игром, те кореографијом и сценским покретом, В. се успешно бави и сценографијом, костимографијом, па и вајарством, о чему сведоче њене запажене ликовне изложбе код нас и у свету. Добитница је награде „Димитрије Парлић" (1996), две Стеријине награде за сценски покрет (1998, 2009), Награде града Београда за позоришно стваралаштво (2006) и Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије (2011).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта 1, Бг 1994.

М.илица Зајцев

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)