ВУКИЋЕВИЋ, Миленко

ВУКИЋЕВИЋ, Миленко, историчар, професор (Светлић код Крагујевца, 20. XI 1867 -- Београд, 4. II 1930). На Великој школи у Београду започео је студије на Техничком факултету, које је напустио и посветио се студијама историје, које је завршио 1892. Исте године постављен је за професора гимназије у Пироту, али је после месец дана премештен у Другу београдску гимназију у којој је радио до 1898. Био је службеник у Министарству просвете и предавач на Богословији Св. Саве у Београду (1898--1901), а од 1901. поново професор у Другој београдској гимназији. На научним истраживањима у иностранству, које је знатним делом сам финансирао, провео је више од десет година (Русија 1903--1907, 1910--1917, Париз 1917--1919). Први пут је пензионисан 1923, у службу је враћен 1925. и коначно, као гимназијски професор пензионисан 1928. Од младости се интересовао за историју Првог српског устанка, а током школовања своје занимање проширио је на целокупну историју Србије. Његово животно дело Карађорђе, I--II (Бг 1907, 1912), написано на основу грађе из руских архива и домаћих извора, у ствари је историја устанка до 1807. Прикупљени материјал за трећу свеску пропао је у Русији 1917. Први је у листу Дело 1906. објавио Гарашаниново Начертаније. И као професор и као писац био је популаризатор историје српског народа, тежећи да у текстовима провуче морализаторску и поучну потку, придржавајући се начела критичке историографије. Оно што га приближава романтичарски настројеној историографији јесу његови епски и литерарни описи. Његов уџбеник за средње школе Историја српског народа коришћен је у настави 20 година. Поред научних радова, објављивао је доста у дневним новинама под разним псеудонимима, најчешће под Нестор Летописац. Истицао се национално-просветним и пропагандним радом. Будући близак пријатељ са Ж. Дачићем, Љ. Јовановићем Чупом, уредником листа Пијемонт, и Н. Кашиковићем, уредником Босанске виле, залагао се за уједињење српских земаља. Посебно је био заинтересован за судбину Босне и Херцеговине коју је 1899. обишао. У време I светског рата у Русији је развио широку пропагандну делатност за помоћ Србији. Његовим ангажманом прикупљено је око милион рубаља, послата је помоћ у наоружању, а интервенисао је код Троцког 1917. да српски добровољци напусте Русију. Сарађивао је у листу Ново звоно које је 1913. и 1914. излазило у Русији, у којем је заступана теза о Македонији као српској територији. Иако је током живота мењао политичка опредељења, од социјалисте у младости, присталице Самосталне радикалне странке у зрелом добу и члана Земљорадничке странке после I светског рата, никада није био партијски острашћен и није се политиком бавио из личних интереса. Живео је скромно у Београду, где је сахрањен уз највише почасти. Годину дана касније, породица је његове посмртне остатке пренела у Светлић. Носилац је Ордена Св. Саве (1901) и Ордена Белог орла (1922).

ДЕЛА: Улога задруге у нашој борби за ослобођење, Бг 1892; Школе и школовање за време првог устанка (1804--1813), Бг 1893; Горски хајдуци, Земун 1893; Школе у држави Немањића, б.м. 1899; Знаменити Срби мухамеданци, 1, Бг 1901; Краљ Петар од рођења до смрти, Бг 1922; Владимир и Косара, Бг 1925; Време деспота Стевана (1389--1427), Н. Сад 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Митровић, „Миленко Вукићевић. Биографија и библиографија", ИЧ, 1973, 1.

Р. Ј. Поповић