ВУКИЧЕВИЋ, Ђорђе Ђура

ВУКИЧЕВИЋ, Ђорђе Ђура, правник, политичар, публициста (Сомбор, 2. XII 1838 -- Нови Сад, 16. IV 1910). Као питомац Текелијанума школовао се седам година и пре завршетка студија радио као сарадник Јована Ђорђевића у уређивању Српског дневника (1861--1864). Због чланка „Једна стара песма", који је окарактерисан као дело нарушавања јавног мира, против њега је покренут судски поступак, обустављен потом у контексту опште амнестије (1865). Адвокатску канцеларију отворио је у Новом Саду (1863), а затим је обављао дужности фискала Матице српске и члана њеног Управног и Књижевног одбора (1864--1867). Књижевне, правне, историјске и публицистичке радове објављивао је у Летопису Матице српске, Матици, Застави, Даници, Бранковом колу, Јавору и Седмици, а оне који су се односили на проблематику државног права, Пећке патријаршије и српске црквено-народне аутономије у Хабзбуршкој монархији као засебне расправе и дела. Не без националних мотива и либерално-демократских политичких опредељења анализирао је правно-политички статус пречанских Срба. Искрени присталица политике Светозара Милетића био је до Аустроугарске нагодбе (1867), а на Угарском сабору је од 1872. заступао ставове који нису били у складу са програмом опозиционе, Српске народне слободоумне странке. Заговарао је решавање српског националног питања у Угарској у договору са мађарским и хрватским политичким првацима либералне оријентације. На великокикиндској конференцији предлагао је сарадњу са мађарском Либералном странком (1884), што је значило првенствено очување српске црквено-просветне аутономије, грађанских права санкционисаних угарском законском регулативом и одустајање од захтева за остварење колективних права српског народа у Угарској. На српским црквено-народним саборима блиско је сарађивао са патријархом Германом Анђелићем и његовим присталицама и учествовао у покретању листа Наше доба (1885). У младалачким данима преводио је Хердера и словачке народне песме за ЛМС. У делатности Српског народног позоришта ангажовао се као члан Позоришног одсека Друштва за СНП, секретар Управљајућег одбора, учесник у приредбама и приређивач представа. У складу са својим политичким уверењима, сарађивао је са мађарским политичким и научним установама и институцијама. Користио је псеудоним Игор и надимак Вид.

ДЕЛА: Репрезентативна система: Државно правна расправа, Н. Сад 1867; Државно право, Н. Сад 1872; Поглед на начелне основе народно-црквене автономије, Н. Сад 1890; Четири српске романце, Беч 1892; О католичкој црквеној аутономији у Угарској, Н. Сад 1897; Да ли се Пећска патријаршија године 1766 канонички укинула и коначно угасила и ко јој је црквено-правни наследник?, Н. Сад 1904.

ЛИТЕРАТУРА: Браник, XXVI/1910, 74; Матица српска, 1826--1926, Н. Сад 1927; В. Стајић, Новосадске биографије, I--VI, Н. Сад 1936--1964; Н. Петровић (прир.), Светозар Милетић и Народна странка, I--III, Ср. Карловци -- Н. Сад 1968, 1969, 1985; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Н. Сад 1980; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, I, 1826--1864, Н. Сад 1986, II, 1864--1880, Н. Сад 1992; С. Васиљевић, Знаменити Сомборци, Н. Сад 1989; Д. Микавица, Михаило Полит Десанчић, вођа српских либерала у Аустроугарској, Н. Сад 2007; Д. М. Ковачевић, Светозар Милетић, живот и политика, Бг 2009; Д. Микавица, Српско питање на Угарском сабору 1690--1918, Н. Сад 2011.

Д. Микавица