ВУКДРАГОВИЋ, Михаило

ВУКДРАГОВИЋ, Михаило, композитор, диригент, универзитетски професор (Окучани, Славонија, 8. IX 1900 -- Београд, 14. III 1986). На Државном конзерваторијуму у Прагу студирао композицију (К. Б. Јирак, Ј. Кшичка) и дириговање (М. Долежил, В. Талих). По завршетку основних студија (1925), остао је у истој институцији на двогодишњем усавршавању у мајсторској класи за композицију (В. Новак). Био је професор (1927--1937) и директор (1935--1937) Музичке школе „Станковић" у Београду и диригент хора и оркестра истоименог музичког друштва (са овим ансамблом први пут је у Београду извео Бетовенову Мissu solemnis). У два наврата (1937--1940, 1945--1948) био је шеф музичког програма и симфонијског оркестра Радио Београда. Наступао је и са оркестром Београдске филхармоније. На Музичкој академији у Београду предавао је дириговање (од 1940), а у звање редовног професора изабран је 1945. У периоду 1947--1952. био је ректор ове установе, а 1957--1959. и први ректор ново-основане Уметничке академије (данас Универзитет уметности). Био је и генерални секретар Савеза композитора Југославије (1953--1962), председник Савеза културно-просветних друштава Србије (1948--1956) и председник Савеза музичких друштава Србије (1956--1963). За дописног члана САНУ изабран је 1950, а за редовног 1961.

Његов музички језик почива на неоромантичарским поступцима и тековинама словенских националних школа, а неретко је прожет стилизованим елементима српске фолклорне традиције и импресионистичким изразом. Већи део његовог композиторског опуса настао је после II светског рата, када је тежиште стваралачке активности преусмерио са дириговања на композицију (каријеру диригента прекинуо је 1952). Међу његовим остварењима најбројнија су дела вокалног и вокално-инструменталног жанра: соло песме, хорови (за мушки, женски, мешовити и дечји састав) и кантате. Писао је и камерну, симфонијску и примењену музику, а његов опус чине и масовне песме и обраде народних мелодија за глас и камерни оркестар. Рат и ослободилачка борба усмерили су га ка патриотској и херојској тематици, што нарочито долази до изражаја у низу кантата које заузимају централно место у његовом стваралаштву. Најпознатија је кантата Везиља слободе за сопран соло, мешовити хор и оркестар (1947, на стихове Б. Ћопића). У њој се препознају суштинске одлике његовог стила: тематизам заснован на стилизованим елементима славонског фолклора, певљива мелодија и поједностављен хармонски израз. Приступачан музички језик, у духу народног мелоса, одликује и кантате Светли гробови (1954, на стихове Ј. Ј. Змаја, настала поводом 50 година од песникове смрти), Србија (1961, на стихове О. Давича, компонована поводом двадесетогодишњице револуције) и Славонија (1967, посвећена композиторовом родном крају). Истакнути сегмент композиторовог опуса чини и циклус од десет песама за мецосопран и оркестар под називом Вокална лирика (1922--1955, стихови: В. Ившић, Г. Крклец, М. Црњански, Ж. Милићевић), који је свој финални облик добио уклапањем у стилски хомогену целину шест новонасталих и четири песме из предратног периода. На примеру овог остварења могуће је сагледати еволуцију композиторовог музичког језика у раздобљу од више од три деценије. Вокалну лирику одликује импресионистичка стилска основа, нарочито истакнута прозрачном фактуром оркестарских деоница, повремено осенчена експресионистичким средствима. Међу симфонијским композицијама истичу се Симфонијска медитација (1939), дело позноромантичарског израза, по широким симфонијским линијама и богатом хармонском ткиву блиско Малеровом музичком језику, те симфонијска поема свечаног и химничног карактера Пут у победу (1944), посвећена успомени на композитора В. Вучковића, у којој се осликавање ратних збивања завршава евоцирањем мелодије Интернационале као музичком илустрацијом тријумфа слободе. У области камерне музике посебно се истиче Други гудачки квартет у а-молу (1944). Фолклорни призвук, позноромантичарски начин мишљења, зрела квартетска фактура, јасноћа и прегледност форме, четвороставачна концепција и стилско јединство одлике су овог дела које у потпуности одражава ауторов зрели стваралачки профил. В. се у више наврата огледао и у примењеној музици. Компоновао је музику за позоришне комаде (Ј. Стерија Поповић, Зла жена; В. Шекспир, Млетачки трговац; Еурипид, Медеја), као и музику за филм Бесмртна младост В. Нановића (1948) и Језеро Р. Л. Ђукића (1950). Од музике за филм Бесмртна младост начинио је и симфонијску свиту за концертно извођење. В. се бавио и музичком публицистиком и критиком, а текстове је објављивао у часописима (Звук, Књижевни гласник) и дневним новинама (Борба, Политика). Теме које је најчешће обрађивао односиле су се на историјски развој српске музике, сагледавање стваралаштва С. С. Мокрањца, разматрање улоге певачких друштава у српској култури и значаја музичког аматеризма, те на педагогију и уметност дириговања. Добитник је бројних признања, међу којима су Награда Савеза композитора Југославије (1956, за кантату Светли гробови), Вукова награда (1965, за рад на унапређењу музичког аматеризма) и Седмојулска награда за животно дело (1971).

ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, Михаило Вукдраговић, Бг 1981; Д. Стојановић Новичић, Језик емоција Михаила Вукдраговића, Бг 1992; Д. Деспић (ур.), Дело и делатност Михаила Вукдраговића и Марка Тајчевића, Бг 2004.

Б.иљана Срећковић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)