ВУКЧЕВИЋ, Радоје

ВУКЧЕВИЋ, Радоје, правник, политичар, универзитетски наставник (Дражевина или Гољемади код Подгорице, 25. I 1898 -- Сисајд код Сан Франциска, САД, 18. III 1976). Правни факултет завршио у Београду 1922. Докторирао је у Берлину 1924. и специјализирао уставно и упоредно право на универзитетима у Паризу и Лондону (Оксфорд). Био је најмлађи добровољац у опсади Скадра 1912, када је у борбама изгубио десно око. Прикључио се црногорској војци 1914, а посебно се истакао у боју на Гласинцу. Био је председник комунистичког студентског удружења „Прогрес" у Београду и руководио већином активности. Као адвокатски приправник, а посебно као адвокат, био је бранилац свих важнијих комунистичких група пред судовима до 1938. Припадао је групи „Правна заштита" КПЈ, а затим групи „Социјална и културна акција", коју је основао Драгољуб Јовановић. На изборима 1927. био је носилац комунистичке листе под називом Републиканског радничко-сељачког савеза, која је по броју освојених гласова у Зетској бановини била на шестом месту. Затваран је, јер су код њега пронађени комунистички леци. Скривао је Мустафу Голубића и друге комунисте, те се укључивао у политичке акције за ослобађање политичких криваца, укидање Суда за заштиту државе, признавање СССР, стварање „Народног фронта" и др. Превео је Устав СССР из 1936. Ухапшен је 1937. због слања добровољаца у Шпанију, када је утврђено да је сарађивао са КПЈ и скривао Адолфа Мука, функционера Коминтерне, са којим се састајао у Бечу и Берлину. Од 1938. није се више појављивао као правни бранилац комуниста, али је био заштитник студената комуниста из Црне Горе, а комунисте рањене приликом демонстрација 1939. пребацивао у болницу. Био је правни заступник или саветник већег броја познатих немачких фирми: Сименса, Шенкера, Уфе, АЕГ, Крупа и др., као и пријатељ немачких функционера (Франца Нојхаузена, Роберта Корнхолца, Арноа Милмана и др.). У Специјалној полицији Управе града Београда сматрано је да је то, поред његових веза са утицајним грађанским политичарима, масонима и др., разлог што није теже кажњаван или што је ослобађан од суђења. Током окупације (јуна и новембра 1941, јануара 1942) затваран је и саслушаван од Гестапоа као бивши комуниста, али је пуштан као уважавана личност. Постао је правни саветник Војне управе у Београду и заступник више немачких фирми у поступку легализовања откупљених акција или концесија у српским рудницима од бивших британских и француских фирми. Саслушаван је и у Специјалној полицији на основу лажних дојава да припада партизанском покрету. Почетком 1943. отишао је у Штаб Врховне команде ЈВО, где је радио на пословима превођења, пропаганде и др. Са делегацијом Равногорског покрета (Живко Топаловић, Адам Прибићевић и др.) дошао је у Италију августа 1944. Један је од оснивача Националног комитета у Италији 1945, који је југословенским избеглицама помагао и формирањем Југословенског добротворног друштва. Прво је био емигрант у Канади, обављајући и физичке послове, затим у САД, где је, упркос годинама, постао предавач на Универзитету у Алабами и на једном колеџу у Пенсилванији 1960. У Југославији је због сарадње са окупатором проглашен за ратног злочинца. Између два рата сарађивао у многим политичким (левичарским) и стручним (правним) часописима, те дневним листовима, а расејању најчешће писао за Глас канадских Срба и Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош", у чијем Уређивачком одбору је био од оснивања 1958.

ДЕЛА: Die Gewerkschaftsbewegung in Sowjet Russland, Berlin 1924; Основи марксизма, Бг 1927; Кривична одговорност органа новчаних завода, Бг 1933; На страшноме суду, Чикаго 1968; К. Николић (прир.), На судбоносној раскрсници, Бг 2004.

ИЗВОРИ: Архив Југославије, Фонд Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових сарадника; Историјски архив Београда, Фонд Управе града Београда; Мемоари патријарха српског Гаврила, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радовић, „Истражни затвор (Полемика са В. Р.)", Правосуђе, 1933, 21--22; Споменица Друштва „Књегиња Зорка", Бг 1934; Споменица Скупштине Удружења судија Краљевине Југославије, Бг 1935; В. О. Благојевић, Р. Вукчевић, Кривична одговорност органа новчаних завода, Бг 1935; Н. С. Мартиновић, Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493--1945, Бг 1965; М. Дамјановић, Напредни покрет студената Београдског универзитета, I, Бг 1966; Д. Јовановић, Људи, људи... Медаљони 56 умрлих савременика, I, Бг 1973; Д. Д. Вујовић, Црногорски федералисти: 1919--1929, Тг 1981; В. Дедијер, Дневник 1941--1945, Ријека 1981; Н. Рацковић, Прилози за лексикон црногорске културе, Цт 1987; О. Благојевић, Економска мисао у Црној Гори (до Другог свјетског рата), Бг 1988; Р. Калабић (прир.), Равногорска историја, Бг 1992; Н. Рацковић, Филозофска мисао у Црној Гори, Цт 1994.

В. Иветић