ВУКАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

ВУКАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, један од најстаријих и најважнијих споменика српскословенског језика с краја XII или почетка XIII в. Чувало се на Светој Гори, у Карејској ћелији Светога Саве, одакле га је 1859. у Русију однео Порфирије Успенски. Данас се налази у Руској националној библиотеци (раније Јавној библиотеци) у Петрограду. Фототипски га је издао Јосип Врана 1967. В. ј. је настало у Рашкој. У науци је дуго било прихваћено мишљење Ст. Новаковића да је рукопис настао у време владавине Вукана, најстаријег сина Стефана Немање, по коме је и добило име. Данас се већина истраживача слаже да је јеванђеље преписано раније, у доба прве владавине Немањиног сина Стефана (1196--1202). У прилог овоме говори запис монаха Симеона на крају В. ј., где је иза речи написах сије књиге својему господину велијему жупану изгребан текст у којем је, по свему судећи, било Стефаново име са посветом. Оно је израдирано на још два места, где је потом написано Вуканово (Вуково) име. Запис је морао бити састављен пре 1202, када је Вукан протерао брата и завладао Рашком. У новим приликама, у запису је избрисано име наручиоца а преко њега написано име новог владара.

В. ј. припада типу пуног апракоса мстиславског типа, везаног за руску традицију пуног апракоса. Рукопис има 189 листова, при чему неки делови нису сачувани (део месецослова). Према Ј. Врани, рукопис је дело четири писара и једног коректора, док је М. Пешикан потом утврдио да је текст писало осам писара. У првом, краћем делу рукописа (непуна шестина текста) писари се смењују, док је други, главни део текста дело монаха („старца") Симеона. Рад на В. ј. започео је у некој писарској радионици, а Симеон је наставио преписивање сам, у пећи у градѣ расѣ, како стоји у запису. Највероватније је у питању пећински манастир архангела Михаила, који се налазио под бедемима средњовековне тврђаве Рас.

Илуминација В. ј. далеко је скромнија него у нешто старијем Мирослављевом јеванђељу. Заставице и иницијали урађени су у тератолошком стилу, а сродни су иницијалима у старословенској Савиној књизи и македонском Јовановом јеванђељу с краја XII и почетка XIII в. Издвајају се две слике које заузимају целе стране: слика јеванђелисте Јована на 1. и слика Христа Емануила на 76. листу.

У правописном погледу писари припадају различитим традицијама, а њихово писање илуструје ортографска колебања на преласку из XII у XIII в. У целини посматрано, В. ј. представља први споменик с јасно израженим одликама рашког правописа, тј. његовог старијег типа, у којем се иза сугласника још увек не пишу лигатуре ó и «. Спорадично се појављују и јусеви, сачувани из предлошка. У тексту су на фонолошком нивоу спроведене све црте српскословенског језика датог периода, док на морфолошком нивоу још увек није у потпуности успостављена норма. В. ј. је преписано са два предлошка, при чему се у првом делу јављају архаичнији облици и лексичке варијанте, док у другом делу долази до снажнијег обличког уједначавања и појаве лексичких иновација. Не постоји сагласност око порекла предложака. Док се истраживачи углавном слажу да је у основи првога дела неки архаични старословенски предложак, близак Савиној књизи, у другоме једни виде средњомакедонски а други руски текст.

Ј. Грковић Мејџор

Главни украси В. ј. су иницијали који се протежу у висини од неколико редова текста и сачињени су од комбинација геометријског преплета са стилизованим биљним орнаментом или од геометријског и биљног преплета са животињским фигурама. Стабло слова изведено је у виду разноврсних плетеница које се завршавају пасјим или вучјим главама из чијих чељусти излази лист или гранчица. Рукопис садржи и четири вињете са једноставним геометријским орнаментом, као и две фигуралне минијатуре које покривају целе странице -- представе јеванђелисте Јована (л. 1) и Христа Емануила (л. 76). Обе минијатуре рађене су у духу византијске каснокомнинске уметности. Оне су најпре цртане смеђом и црвеном, а потом бојене црвеном, зеленом, плавом и жутом бојом. Доминантна линеарна обрада, посебно видљива у обради косе и браде и у наглашеним наборима драперије фигура, своди ове представе на обојене цртеже. Иако анатомски стилизовани, портрети су дело доброг сликара и представљају значајна остварења српског минијатурног сликарства.

Д. Павловић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Врана, Вуканово еванђеље, Бг 1967; O. Недељковић, „Вуканово јеванђеље и проблем пуног апракоса", Слово, 1969, 18--19; М. Пешикан, „Колико је писара писало Вуканово јеванђеље?", ЈФ, 1979, XXXV; Ј. Максимовић, Српске средњовековне минијатуре, Бг 1983; D. Popović, М. Popović, „The Cave Lavra of the Аrchangel Мichael in Ras", Старинар, н. с., 1998, XLIX; Ђ. Трифуновић, „Запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу. Издање текста", ПКЈИФ, 2001, 67/1--4.