ВУКАНОВИЋИ

ВУКАНОВИЋИ, династија која је владала рашком (српском) државом од краја XI до 60-их година XII в. Њеним оснивачем сматра се рашки велики жупан Вукан. Према писању Летописа попа Дукљанина, у време доминације Дукље, Вукана и његовог брата Марка на рашки престо је довео краљ Бодин. После Бодинове смрти (1100/1101) Вукан се ослободио дукљанске доминације и чак наметнуо своју Дукљи. Он од 1093. води активну антивизантијску политику и напада њене границе на Косову (Липљан) и у долини Јужне Мораве (Врање) и у назначеним правцима шири рашку државу. После његове смрти (после 1106) Рашка је запала у кризу и грађански рат. Тада је Завида, отац Стефана Немање, морао да побегне у Дукљу. Ови догађаји су се збили пре 1112.

Под непознатим околностима после Вукана на власти се учврстио његов синовац Урош I. Он се у рату Византије и Угарске 1127. прикључио Угарској и протерао византијску посаду из Раса. Његов средњи син Деса је око 1130. загосподарио Захумљем као удеони кнез. Убрзо је своју власт проширио и на Травунију и жупу Зету у Дукљи. Уроша I је наследио његов син Урош II. Поред Уроша и Десе Урош је имао и трећег сина Белоша и кћерку Јелену коју је 1129/30. удао за будућег угарског краља Белу II (1131--1141). Њен утицај у Угарској доћи ће до пуног изражаја када на престо дође њен син Геза II (1141--1162). Веома утицајан на угарском двору биће и њен брат Белош, васпитач младог краља, бан и на крају палатин Угарске, ратник признатих способности.

Урош II је на рашки великожупански престо дошао пре 1146. Он се придружио коалицији против византијског цара Манојла I Комнина, који је 1149. разорио Рас, али није успео да ухвати великог жупана. Наредне године угарска помоћ Србима стигла је на време, али је византијски цар поразио савезнике на речици Тари код Ваљева. Урош II је био принуђен да обнови вазални однос са Византијом, али уз увећану обавезу слања помоћних одреда: 500 војника за ратовање у Азији и 2.000 за рат у Европи. Он је 1153. покушао да се ослободи ових обавеза али неуспешно. За време немира у Рашкој 1155. збачен је са власти и доведен Деса, али је византијски цар вратио Уроша на престо Рашке. Приликом поновног одметања од византијске власти Манојло Комнин га је сменио и на престо довео Белоша, али се он одрекао власти и вратио назад у Угарску.

Урошев брат Деса је -- по византијском писцу из XII в. Јовану Кинаму -- после 1155. од византијског цара добио на управу Дендру (данашња Пуста река). После последње Урошеве побуне цар Манојло је Десу поставио на великожупански престо 1162. Он је одбио да напусти Дендру и покушао је да се осамостали уз помоћ Угарске. Сам је покушао да успостави родбинске везе у Немачкој, а кћерку је удао за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда. Византија се оштро успротивила оваквој политици, па је 1163. за време Манојловог боравка у Нишу против Десе спроведена истрага после које је затворен и упућен у Цариград. Он се касније на непознат начин избавио из затвора и преко Угарске стигао до Требиња где је окончао живот, а сахрањен је у манстиру Светог Петра и Павла у Пољу.

Коначна судбина Уроша и Белоша није позната, као ни њихово гробно место. Ништа се у изворима не зна ни о њиховим потомцима. После свргавања Десе Србија се нашла под великим притиском Византије, цар Манојло је на великожупански престо довео Тихомира, а његова браћа су добила удеоне кнежевине. Они су били у неком сродству са породицом дотадашњих великих жупана, као и са дукљанском владарском породицом.

ЛИТЕРАТУРА: М. Орбин, Краљевство Словена, Бг 1968; Ј. Калић, „Рашки велики жупан Урош II", ЗРВИ, 1970, 12; М. Благојевић, „Сеченица, Стримон и Тара у делу Јована Кинама", ЗРВИ, 1976, 17; Историја српског народа, I, Бг 1981; М. Благојевић, „Жупа Реке и Дендра Јована Кинама", ЗРВИ, 1996, 35; М. Благојевић, „Српске удеоне кнежевине", Ј. Калић, „Жупан Белош", ЗРВИ, 1997, 36; М. Благојевић, Историја српске државности, 1, Н. Сад 2000.

С. Мишић