ВУКАНОВИЋ, Бранко

ВУКАНОВИЋ, Бранко, инжењер рударства (Вучја Лука код Сарајева, 25. II 1899 --– Београд, 17. VIII 1961). Студије рударства започео је 1920. на Високој школи за рударство у Пшибраму (Чешка), а дипломирао 1925. на Техничком факултету у Љубљани. Значајан допринос дао је подизању српске школе рударског инжењерства и развоју рударства. Као инжењер радио је на оперативним и руководним пословима у рудницима угља: Крека (1925), Бреза (1925--1925–1926, 1935--1935–1937), Сењски рудник --– Равна река (1926--1926–1929), Какањ (1929--1929–1932, 1937--1937–1941) и Угљевик (1932--1932–1935). После II светског рата радио као начелник у Управи угљенокопа Министарства индустрије и рударства БиХ (1945--1945–1946), као начелник Бироа за производњу угља и шеф Бироа за унапређење производње Министарства рударства ФНРЈ у Београду (1946--1946–1950). У периоду 1950--1950–1952. радио је у Комитету за угаљ и Савету за енергетику и екстрактивну индустрију ФНРЈ. Био је директор Колубарских рудника лигнита Вреоци (1952--1952–1953), а до пензионисања 1961. радио у Савезном геолошком заводу. Аутор је већег броја стручних радова везаних за проблеме рада у јамама са метанским режимом и за истраживања лигнитских басена (Ливно, Пљевља, Косово и др.), књиге Превожење људи окнима (Бг 1951), коаутор уџбеника Рударство, 1--1–2 (Бг 1951) и Енциклопедије техничких знања − Техника рударства: Књига XIII Техника безбедности у рудницима (Бг 1952). Један је од оснивача Удружења инжењера и техничара рударске струке при Друштву инжењера и техничара Југославије. Био је члан Редакцијског одбора и главни уредник (1956--1956–1961) сепарата Рударство (касније Рударство, геологија и металургија) часописа Техника. Носилац је више признања и одликовања: Орден Светог Саве V реда (1936), Орден рада II реда (1949), Заслужни члан ДИТЈ (1960).

ИЗВОР: Архива РГФ Београд.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку, Бг 2004.

С.лободан Вујић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)