ВУКАНОВИЋ, Бета

ВУКАНОВИЋ, Бета, сликар (Бамберг, Баварска, 16. IV 1872 -- Београд, 31. X 1972). Рођена као Бабет Бахмајер, похађала је Уметничко-занатску школу у Минхену (1889--1891). Образовање је допунила на Женској академији коју је завршила 1897. Приватно се обучавала и у атељеу Карла Мара и код М. Дасиоа. Током боравка у Минхену редовно је посећивала атеље Антона Ажбеа (1892--1896), где је упознала будућег супруга Ристу Вукановића. Школовање је завршила 1898. на париској Академији Делеклуз. Исте године брачни пар је излагао заједно с вајарем Симеоном Роксандићем у Београду, где су се и стално настанили. По смрти Кирила Кутлика 1900, преузели су руковођење Српском сликарском школом, у којој је В. водила женско одељење. Рад школе се од 1902. одвијао у њиховој новоизграђеној кући у Капетан Мишиној улици. Рађен по пројекту Милана Капетановића, дом Вукановића био је прва „уметничка кућа" у Београду, са приватним делом и просторима одређеним за професионални рад. Од 1905. настава је била реорганизована у Уметничко-занатску школу, која је премештена у зграду преко пута зграде Митрополије. В. је у њој држала наставу све до 1910. када је због несугласица са управником Ђорђем Јовановићем прекинула с радом. За време балканских ратова била је добровољна болничарка. У I светском рату брачни пар Вукановић се повлачио заједно с војском, стигавши преко Битоља до Солуна и Атине. Одатле су прешли у Марсељ, а потом у Париз 1916. Након смрти супруга 1918, В. је прешла у Клермон-Феран, где је држала приватне часове сликања и самостално излагала. У Београд се вратила наредне године и радила као наставница цртања у Дому ученица. Од 1921. наставила је с предавањима у Уметничкој школи и ту остала до одласка у пензију 1935. У тек завршеној згради Коларчевог универзитета 1932. добила је атеље, у којем је радила до краја живота. Од почетка сликарске каријере активно је учествовала на изложбама у земљи и иностранству, посебно се ангажујући на струковном удруживању уметника. Године 1900. излагала је на српском одељењу Светске изложбе у Паризу, где је добила похвалну награду за слику Крсна слава. Две године касније учествовала је на Првој међународној изложби графике у Риму, још увек се у то време интересујући за рад у техници бакрореза. Са веома запаженим успехом излагала је на Првој југословенској уметничкој изложби 1904, када јој је радове откупио краљ Петар I. Један је од оснивача Друштва српских уметника „Лада", заснованог током ове изложбе. Учествовала је на свим потоњим Југословенским уметничким изложбама, као и на изложбама „Ладе", чији је доживотни почасни председник била од 1958. Учествовала је и у оснивању Удружења ликовних уметника у Београду 1919, а била је и члан Удружења ратника сликара и вајара 1912--1918, основаног 1938, те међу првим члановима Удружења ликовних уметника Србије (од 1944). Осим у земљи учествовала је и на многобројним изложбама у иностранству (Торино, Минхен, Париз, Лондон, Лијеж). Поводом шездесетогодишњице рада у Београду је 1958. организована њена велика ретроспективна изложба.

Током дугог и веома активног животног века В. је остварила богат сликарски опус. Њено схватање сликарства обележило је образовање у Минхену, одакле произилази прихватање пленеризма, преузимање слободнијег цртежа и расветљавања палете. У даљем периоду кретала се ка импресионистичкој атмосфери да би касније нагласила цртеж и учврстила облик. Поред технике уља радила је у акварелу и пастелу, а на почетку каријере и у бакрорезу. Сликала је портрете, пејзаже, жанр-сцене и актове. Израду акта по моделу посебно је проблематизовала представом Сликарка и модел (1925). Чест мотив њених слика јесу представе народних типова настале на бројним путовањима по земљи, када је радила и приказе предела и градова. Сликарско интересовање често ју је водило и у јеврејске и ромске четврти Београда. Посебан део њеног опуса чини карикатура, уметничка форма чији је зачетник у Србији. Израдила је преко 500 карикатура личности из београдског културног и јавног живота, уврштавајући их међу радове на изложбама и објављујући их у домаћим и страним часописима. Бавила се и илустрацијом књига. У позним годинама свој легат завештала је Музеју града Београда. Њена дела налазе се и у београдском Народном музеју, Историјском музеју Србије, Музеју савремене уметности, као и у бројним приватним збиркама. При Академији ликовних уметности у Београду, потоњем Факултету ликовних уметности, приложила је 1971. „Фонд Ристе и Бете Вукановић, сликара" за установљење Велике награде и Награде за сликарство.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ковачевић, Бета Вукановић, Бг 1958; П. Васић, Мотиви Бете Вукановић, Бг 1966; В. Краут, „Бета Вукановић као карикатуриста и збирка њених карикатура у Народном музеју", ЗЛУМС, 1968, 4; Ј. Марковић, Легат Бете Вукановић, Бг 1990; В. Ристић, Бета Вукановић, Бг 2004.

И. Ћировић