ВУКАДИНОВИЋ, Живојин

ВУКАДИНОВИЋ, Живојин, новинар, позоришни писац и критичар (Ћуприја, 29. IX 1902 -- Београд, 15. VII 1949). Још као гимназијалац објављивао (1919) прве дописе у Политици и писао у ђачкој литерарној дружини „Јавор". После матуре (1920) отишао у Беч, па у Берлин на студије светске књижевности, германистике и славистике. У Београд се вратио 1923. доневши рукопис комедије у три чина „Невероватни цилиндер Њ. В. краља Кристијана", премијерно изведене у Народном позоришту 1. V 1923. Студије наставио на Филолошком факултету у Београду слушајући познате професоре, међу којима су били и Богдан и Павле Поповић, по чијим саветима је почео озбиљно да се бави српским језиком. Као стални сарадник у Политици писао репортаже и козерије. Објављивао у готово свим рубрикама -- почев од извештаја из Народне скупштине, преко дописа из престоница Европе, па и са других континената, све до коментара београдских нарави и занимљивих чланака из области научно-популарне тематике. Покренуо је низ сталних или повремених рубрика које је водио и уређивао, међу којима је и „Политика за децу". Трудио се да се у листу негује чист језик чему је посветио серију чланака под насловом „Да ли знате свој језик?" који су сабрани и објављени у књизи Српски у 100 часова (Бг 1940). У листу је дуго водио позоришну, а повремено и књижевну критику. Са Душаном Тимотијевићем и Владиславом Рибникаром покренуо је Политикин забавник и одредио његов карактер. Од априла 1947. био је уредник у предузећу „Југословенска књига", а од маја 1948. уређивао је новине Двадесети октобар у којима је продужио да објављује поуке о језику, писао позоришне и филмске критике и подучавао млађе колеге. Уз помоћ супруге Софије покренуо је библиотеку за децу „Златна књига", а уређивао је и омладинску библиотеку „Плава птица". У НП у Београду 1932. премијерно је изведено још једно његово драмско дело Сентиментална банка, трагикомедија у три чина. Учествовао је и у покретању Ошишаног јежа (1934). Остао је његов сарадник до 1941, а сарађивао је у мањој мери и у послератном Јежу. Учествовао је и у оснивању Родиног позоришта, покренутог 1937. на иницијативу Бранислава Нушића. За то позориште, које је до рата дало 111 представа, написао је низ скечева и мањих комада. Највећи успех имала је комедија у стиховима Пепељуга (1939), објављена у 11. свесци Родине позоришне библиотеке за децу, а поново штампана у издању „Дечје књиге" 1956. Преводио је са немачког, енглеског и француског, највише литературу намењену деци, као и ону коју је прилагођавао младим читаоцима. НП приказало је у његовом преводу драмско дело Бродвеј Џорџа Денинга и Филипа Абота (1929), а „Просвета" је 1946. издала његов превод драме Хенрика Ибзена Нора или кућа лутака. Од 1947, када је школа основана, предавао је српски књижевни и сценски језик у Високој филмској школи у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: П. Протић, „Позоришне критике Ж. Вукадиновића", Позориште, Тузла, 1969, 1; З. Вукадиновић, Родино позориште, Бг 1996; Д. Косановић, Висока филмска школа 1946--1950, Бг 2007.

З. Вукадиновић