ВУКАДИНОВИЋ, Алек

ВУКАДИНОВИЋ, Алек (Александар), песник (Милованац код Пећи, 13. IX 1938). Апсолвирао на Филолошком факултету у Београду на Групи за општу књижевност. Био је уредник часописа Удружења књижевника Србије Relations (1985--2001). У његовој првој књизи (Први делиријум, Н. Сад 1965) очигледна је сродност с поезијом Б. Миљковића. Збирка Кућа и гост (Бг 1969) оцењена је као један од важних искорака у развоју тадашње српске поезије. Наговештавајући целовит и оригиналан песнички систем, наредним књигама (Трагом плена и коментари, Бг 1973; Далеки укућани, Бг 1979; Песнички атеље, Бг 2005) потврдио се као веома самосвојан стваралац. Снажно наглашена мелодијска линија, разигравање и варирање мањег броја песничких мотива, ослањање на кратке језичке (фолклорне) форме и грађење поезије (песама, циклуса, збирки, целокупног опуса) по принципу концентричних, спиралних кругова, основне су одлике његове поезије. Негујући изразиту мелодијску линију, која је временом постала неком врстом његовог заштитног знака (ова линија у српском песништву иде од Ђ. Марковића Кодера, преко С. Винавера, М. Настасијевића, Д. Благојевића, В. Попе, Б. Миљковића, М. Тешића до најмлађих), он својим збиркама ствара модеран песнички еп, пун неодређене и носталгичне, али снажне слутње о човековом месту у свету и култури. Уколико се језик поезије В. ослобађао „семантичког терета", утолико се у њој више отварао простор херметизма, те магловитих и тешко ухватљивих наговештаја. Трагајући за суштином опеваних предмета и појава, он кључне мотиве и песничке слике, лишава свега случајног и емпиријског. Зато се може говорити и о феноменолошкој редукцији његових песама. У песмама В. искуствени свет се „ставља у заграде", разлаже, и песник о томе неретко и директно пева (нпр. у песми Кућа, 197, али и у многим другим). На завршетку процеса разлагања остају огољене речи слике: кућа, гост, ласта, ловац, плен, стрела, укућани, жишка, квадрат, зрно, страница итд. Његови основни мотиви се затим, не застајући пред границама песама, циклуса или збирки, међусобно укрштају и допуњују, на пример: кућа -- укућани -- гост; ловац -- плен -- даљина; даљина -- гост -- лампа: лампа -- ноћ -- кућа. Тако се поезија В. заснива на низу концентричних кругова, који се непрестано умножавају и шире, стално укључујући у себе нове стилско-мотивске просторе. Реч је о песничком свету без понављања, изграђеном помоћу мајсторских измена и развијања специфичних мотива и свепрожимајуће језичке мелодије. Тако лирски јунаци В. најпре стижу до тишине која им на трен говори све, јер им не говори ништа одређено. Песникове слике-симболи полазе од истога и воде ка истоме -- ка временској слојевитости и коначности људског бића, али и његовој укорењености у саме основе сопственог језика и предања. Те слике-симболи као да потичу из „тамног вилајета", схваћеног као сложени и неисцрпни архетип културе, или, сходно симболистичкој поетици, као синестезијска матрица боје, звука и језика. У збиркама Ружа језика (1992) и Тамни там и беле басме (1995) песник је већ насловима песама и циклуса (Басме и бајалице, Приче из Немушт-горе, Мелод басме итд.) сугерисао да су басме присутне на различите начине -- од семантичких стилизација до жанровске цитатности. Полазећи од бајалица, басми, враџбина, он их је, разумео као тамно сведочанство древног страха и искуства и узимао за смисаону подлогу песама, оживљавајући тиме и неке од скривених, скоро заборављених порука које оне потенцијално носе у себи. Суочавање са злом и смрћу, неизвесна вера у моћ певања, јесте оно што спаја древног и модерног песника: и један и други су, у своме времену, постављали питања о природи света који их окружује и о природи самога певања. У српској поезији XX в. песничко и поетичко искуство В. је драгоцено, поготово када се схвати као битна тачка (нео)симболизма, једне од најзначајнијих песничких вертикала у српској књижевности.

ДЕЛА: Песме (изабране песме), Бг 2003; Књига прстенова (изабране и нове песме), Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић, „Жижак што светли у тами", Дело, 1974, 5; Љ. Симовић, „О једној грани српског симболизма", у: Српски симболизам / типолошка проучавања, Бг 1985; С. Гордић, И. Негришорац (ур.), Поезија Алека Вукадиновића, Н. Сад 1996; А. Јовановић, Поезија српског неосимболизма, Бг 1996; Д. Хамовић (ур.), Алек Вукадиновић, песник, Кв 2001; Р. Микић, „Тамновилајетска имагинација и еп", у: А. Вукадиновић, Песме, Бг 2003.

А. Јовановић