ВУК

ВУК, курјак (Canis lupus), највећи представник фамилије паса (Canidae), припада реду месоједа (Carnivora). В. има један од највећих ареала међу сисарима. Природно распрострањење му обухвата читаву Евроазију, Северну Америку и северну Африку где се диференцира на неколико подврста. Због масовних тровања која су нарочито била интензивна након II светског рата готово је потпуно истребљен у западној Европи. У Србији насељава планинске пределе на западу, истоку и југу земље. У Војводини, у Делиблатској пешчари и на Вршачким планинама, опстаје у оквиру малих популација. Бројност популације в. у Србији се процењује на око 800 јединки. В. је месојед у чијој природној исхрани доминирају дивљи папкари (срне, дивље свиње, јелени), зечеви, па и ситни глодари. У сточарским крајевима напада домаће животиње, посебно овце, наносећи понегде велике штете. Отуд и потиче дубоки вековни антагонизам између човека и в. У савремено доба, у многим деловима његовог ареала в. се храни на ђубриштима и мрциништима што је постала уобичајна појава. В. обично живе у чопорима кога чине доминантни пар (тзв. α мужјак и α женка који се једино паре) и њихово потомство из претходних година. У свој састав чопор ретко прихвата јединке пореклом из других окота. Величина чопора веома варира и обично га чине 4--8, па све до преко 15 јединки. Паре се једном годишње, у периоду јануар--фебруар, када се интензивно оглашавају својим карактеристичним завијањем. Бременитост траје 63 дана, а обично 3--6 младунаца на свет долазе у пролеће (март−април). В. у топонимици, именима и уопште у традиционалној народној култури и предањима у Срба, али и других народа заузима посебно место. Многа имена и презимена у нашем народу имају у својој основи име В. (Вук, Вукашин, Вукоје, Вукајло, Вукодер, Вукман, Вукоман, Вукојевић, Вуковић, Вукашиновић, Вукобрат, Вукша, Вукшић, Вукајловић, Вукомановић, Вукосављевић, Вукић, Вукманић итд.), географским топонимима (Вучји до, Вукан, Вукојевац, Вукања, Вуковац, Вуковине, Вуково Село, Вукоте, итд.) и митологији (вукодлак).

Д. Ћировић

У народној култури Срба има хтонична и демонска обележја. За в. постоји низ еуфемистичких назива: дивина, камењак, напас, непоменик, несретник, итд. Према предању ђаво је створио в. од земље, а Бог га је оживео и нахушкао да поједе ђавола. Од свих животиња в. је посвећено највише празника у години, а главни су Мратинци (3--8 дана око Св. Мрате), као и Лучиндан, Ђурђиц, Аранђеловдан, Никољдан, Савиндан, Ђурђевдан итд. У предањима о одређивању судбине једна од три превремене смрти јесте смрт од уједа в. на дан свадбе. У Босни, када сведу младенце на прво ноћење, крећу „вукови", поворка младића, која обилази око куће, завијајући као в. Веровало се да се вампир веома боји в., јер га само он може појести, а на Косову да в. уништава колеру. У в. се могу претварати живи људи уз помоћ магијских поступака, те постају вукодлаци. Пошто се в. сматра противником нечистој сили, добио је видну улогу у народним бајањима. Ради заштите од зла, детету су се обично на капицу пришивали зуби или нокти в. Кроз кожу обрезану од уста в. провлачена су болешљива деца. И у сижеима басми в. је активни прогонитељ болести.

Љ. Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, 1, Бг 1958; Љ. Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Ниш--Бг 1996; М. Миленковић, Таксономско-биогеографски статус и еколошко привредни значај вука (Canis lupus Linnaeus 1758) у Југославији, Бг 1997; В. Михајловић, Српски презименик, Н. Сад 2002; А. Гура, Симболика животиња у словенској народној традицији, Бг 2005.