ВУК ЛАЗАРЕВИЋ

ВУК ЛАЗАРЕВИЋ, кнез (?, око 1380 -- околина Једрена, Турска, 10. VII 1410). Млађи син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, брат кнеза и деспота Стефана (1389/1402--1427). Према сачуваној дипломатичкој грађи, В. се до 1399. наводи само као „вазљубљени брат" кнеза Стефана, а од исте године носи владарску титулу „господин", што се може довести у везу с његовим стицањем пунолетства. Заједно с кнегињом Милицом био је савладар свог брата. Као Бајазитови вазали браћа су учествовала у бици код Ангоре 28. VII 1402, а после великог пораза османске војске под борбама су се повукли у Цариград. Након разлаза с Ђурђем Бранковићем, који је пришао Сулејману и покушао да спречи пролаз Лазаревићима, деспот Стефан и В. су се вратили у Србију поморским путем и искрцали се у Зети. Ојачани војском Ђурђа II Страцимировића Балшића, Лазаревићи су избили на Косово где је 21. XI 1402. на Трипољу код Грачанице дошло до сукоба са Сулејмановом војском и одредима Ђурђа Бранковића. В. је добио од брата већи део војске с којом му је била поверена борба против Ђурђа, док је деспот започео битку са османским одредима. В. се, међутим, показао мање способним, те је у одсудном тренутку деспот Стефан морао да му притекне у помоћ, што му је потом доста замерио. Био је то повод да В. већ крајем године побегне султану Сулејману, а придружила му се и кнегиња Милица. Почетком 1403. они су прихватили одредбе Галипољског уговора, који је предвиђао вазалне односе деспота Стефана према султану. Упркос томе што се деспот окренуо сарадњи с Угарском и признао краља Жигмунда за свог сениора, најкасније до октобра 1404. односи међу Лазаревићима поново су били добри. Ни после смрти Милице новембра 1405. није дошло до промена јер је деспотова повеља Дубровчанима од 2. децембра оверена печатом на коме се у другом делу легенде наводи „благоверни и христољубиви господин Вук Стефан". Све до почетка 1409. деспот је у санкцијама својих повеља често наводио на првом месту свог брата, а потом сина, као могуће наследнике српског престола. Владалачки и савладарски ранг В. јасно се истиче како титулом „господин" тако и називом „Стефан" које носи уз своје народно име В. У покушају да заузме млетачке поседе у Приморју и северној Албанији, Балша III, господар Зете, затражио је помоћ султана Сулејмана, признајући његову врховну власт крајем 1405. Поред турских одреда, В. је довео у Зету српску војску, док је деспот Стефан иступао као један од гараната мира њихове сестре и сестрића са Венецијом. До преокрета у односима између браће дошло је крајем 1408. када је В. уз материјалну и војну подршку султана Сулејмана и Бранковића, али и значајног дела домаће властеле, затражио од деспота Стефана „половину отачаске земље и градова" којима би самостално управљао. Убрзо потом османске трупе предвођене војводом Евреносом продрле су из Скопља на Косово. Борбе су вођене око Приштине. Према речима Константина Филозофа, В. и турски одреди „прођоше сву српску земљу, као дивље звери пленећи, секући, уништавајући". Деспот Стефан се повлачио ка северу очекујући помоћ свог сениора, краља Жигмунда. Угарски владар је најпре у јануару 1409. упутио војску под командом свог главног војсковође, северинског бана и тамишког жупана Филипа де Сколариса -- Пипа Спана (Филипа Маџарина у српским народним песмама). Потом је у мају Жигмунд и лично прешао Саву, тако да су се жестоки угарско-османски сукоби одвијали током неколико наредних месеци на тлу српске државе, наносећи велику штету становништву и земљи. Кад је В. са Османлијама дошао пред Београд, деспот Стефан се повукао иза јаких зидина града, али је, видевши „где се догађа зло које не пролази" и како би зауставио даље разарање целе државе, на крају био приморан да пристане на преговоре са братом. В. је коначно успео да као вазал султана Сулејмана добије на управу јужну половину Деспотовине. Његова верност није била дугог века -- убрзо је пристао уз принца Мусу, који је по договору са деспотом Стефаном и влашким војводом Мирчом кренуо у обрачун са својим братом Сулејманом и заузео Галипоље. У одлучујућем моменту, када је Муса код Цариграда почео да губи присталице, В. је почетком јуна 1410. опет променио страну и покушао да ангажује млетачке бродове за пребацивање Сулејманових трупа, што је принц Муса дознао. В. није тада кажњен за издају само захваљујући залагању деспота Стефана који се понудио као јемац, али је одмах потом побегао у војни табор султана Сулејмана. После битке код Космидиона на Златном рогу, 15. VI 1410, у којој је Сулејман победио Мусу, В. је као Сулејманов вазал упућен у Србију цариградским друмом да преотме власт од брата. Стога је деспот изабрао поморски пут преко Црног мора и Дунава за повратак у државу и преко Влашке стигао у Голубац крајем јула или почетком августа. У међувремену, почетком јула, В. је заједно са Лазаром Бранковићем упао у заседу на путу код Пловдива (Филипопоља). Мусине присталице су их ухватиле и предале принцу, који је одбио да им опрости њихову „неверу" у бици код Цариграда. В. је одмах био погубљен, док је Лазар Бранковић страдао недељу дана касније (11. јула), када је Муса изгубио битку код Једрена и увидео да Ђурађ Бранковић неће прећи на његову страну. На овај начин је одлучен и једини могући избор за наследника деспота Стефана Лазаревића на српском престолу, али ће до дефинитивног именовања Ђурђа Бранковића доћи тек 1424.

ИЗВОРИ: В. Јагић (прир.), „Константин Филозоф и његов Живот Стефана Лазаревића", ГСУД, 1875, 42; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Бг 1929; Живот деспота Стефана Лазаревића, прев. Л. Мирковић, Бг 1935; Старе српске биографије XV и XVII века, Бг 1936.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе, II/2, Тг 1970; М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Бг 1978; М. Благојевић, „Савладарство у српским земљама после смрти цара Уроша", ЗРВИ, 1982, 21; Историја српског народа, II, Бг 1994; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; P. Engel, Magyarország világi archontológiája 1301--1457, II, Budapest 1996.

Ј. Мргић