ВУК БРАНКОВИЋ
ВУК БРАНКОВИЋ, обласни господар, владар (Охрид, између 1345. и 1350. -- Мала Азија, 6. X 1397). Потиче из старе, угледне српске властеоске породице. Најмлађи је син севастократора Бранка Младеновића, намесника цара Уроша у Охриду са околином, где је В. провео младост са старијом браћом Радоњом и Гргуром. Радоња је као Роман постао монах Хиландара (1364), где је касније добио име Герасим. Млађа браћа Гргур и Вук, после смрти оца Бранка, а у годинама наглог успона краља Вукашина, била су потиснута из Охрида, пре 1365. Повукли су се на баштинске поседе у Дреници, на Косову, где су вероватно и рођени. Овде су поседовали многобројна села, цркву Св. Арханђела Михаила у Трстенику, место и „град Борач" у Дреници.
В. је у годинама коначног распада Душановог царства, са ослонцем на поседе у Дреници, за кратко време постао господар Косова поља. Била је то богата и стратешки важна област, са трговима и градовима: Вучитрн, Приштина и Јањево, са седиштем митрополије у Грачаници, док су се на југу налазили „дворци" Немањића: Сврчин, Штимља, Неродимља и Пауни. Наглом успону и успеху допринела је подршка и савез са кнезом Лазаром, чијом се ћерком Маром оженио око 1371. После погибије краља Вукашина и деспота Угљеше на Марици (26. IX 1371), дошло је до поделе њихових територија, па је Вук заузео Скопље са околином, потиснувши краља Марка и његовог брата Андрејаша. На молбу свог брата монаха Герасима, Вук је потчинио Хиландару манастир Св. Ђорђа Скоропостижног код Скопља, па је тада (1376/77) стекао удео у ктиторским правима Хиландара. Повољна прилика за ширење области указала се после смрти Ђурђа I Балшића (1378), па је Вук тада запосео Призрен са околином, Ораховац, подручје Ђаковице и манастира Дечана, краће речено, јужни део данашње Метохије.
Седамдесетих година ХIV в. кнез Лазар постаје најмоћнији обласни господар, а његова територија највећа, захваљујући запоседању једног дела области Николе Алтомановића (1373) и области Растислалића. Српска црква прихватила је кнеза Лазара као наследника Немањића, придодавши му уз лично и име Стефан, које су носили владари из династије Немањића. Између Стефана Лазара и В., после његове женидбе са Лазаревом ћерком Маром, успостављени су родбински, пријатељски и савезнички односи, које су савременици дефинисали као однос између „родитеља" и „сина", „старијег" и „млађег", а у суштини као однос између сениора и вазала. Постојање вазалних односа било је познато становницима В. области, па они датирају записе, најпре, владавином кнеза Лазара, а затим и владавином В. Идеализујући њихове односе, аутор у једном запису (1387) саопштава да је књига написана: „у дане благовернога и христољубивога и Богом просвећеног кнеза Лазара и вазљубљенога њему сина господина Вука, који су тада држали све српске земље, као и поморске и тако су у јединству побеђивали непријатеље своје". Према овом запису кнез Лазар је и „родитељ" и врховни владар, а В. је његов „син" и вазал. Но и поред тога, В. је био самостални господар, „господин" своје области, где је имао своју властелу, војску, приходе, посебан управни апарат са војводама, челницима и ризничарима, а у трговима и градовима своје кефалије и кнезове.
В. је у свему следио политику кнеза Лазара, сматрајући га и називајући га својим господарем. Када је кнез Лазар потврдио повластице Дубровчана у својој држави и издао посебну повељу (9. I 1387), исто је учинио и Вук (20. I 1387), преузевши из кнежеве исправе многобројне одредбе са малим изменама. В. је пружао подршку кнезу Лазару у односима са Угарском, сарадњи са краљем Твртком I Котроманићем и антитурској политици. Један турски одред упао је у његову област и запалио Грачаницу, вероватно 1386. Била је то најава одлучне битке између турског емира Мурата и кнеза Лазара, која је вођена на Вуковој територији 15/28. VI 1389, нешто северније од Приштине. Као кнежев савезник В. је са својом војском учествовао у Боју на Косову, док је краљ Твртко I послао у помоћ један одред са војводом Влатком Вуковићем на челу. Битка је била тешка и жестока и у њој су животе изгубили емир Мурат, његов син Јакуб, српски кнез Лазар и мноштво ратника на обе стране. В. и војвода Влатко Вуковић остали су живи, као и Муратов син Бајазит. Посматрано са војничког аспекта, исход битке је био нерешен, а пошто су Турци напустили бојно поље које је поново запосео В., савременицима је изгледало да су Турци поражени. У суштини, Срби су изгубили рат, због тога што су последице Боја на Косову биле катастрофалне за српски народ, а народно предање је исход битке приказало као тежак пораз српске војске. Према народној традицији, до пораза је дошло због издаје В. у Боју на Косову.
У сачуваним изворима који су блиски догађају нема ни наговештаја о В. издаји, па објашњење за почињену „неверу" треба тражити у држању В. и његових наследника после Битке на Косову. Угрожени од Турака, Угарске и са других страна, наследници кнеза Лазара су по савету патријарха, високог свештенства и сабора, успоставили мир са Турцима и постали вазали емира Бајазита. За разлику од Лазаревића, В. се није измирио са Турцима, већ је настојао да у што краћем времену заузме оно место које је у српским земљама припадало кнезу Лазару. Учвршћивао је свој положај идеолошким, политичким и војним средствима. Заузео је Пећ са околином до краја августа 1389, па је уместо упокојеног патријарха Спиридона довео на патријаршијски трон бившег патријарха Јефрема, који се десет година пре тога због старости одрекао свог достојанства. Уз сагласност патријарха Јефрема и свештенства у својој области, црквеним обредом добио је владарско име Немањића, па је титулисан као Стефан Вук. Привукао је на своју страну део српске властеле у југозападним крајевима државе кнеза Лазара и његових наследника, па је за кратко време запосео: жупу Хвосно, Метохијски Подгор, градове и тргове Звечан, Трепчу, Јелеч, Глухавицу, Трговиште, Сјеницу, Бродарево на левој обали Лима, затим Плав и Брсково код Мојковца на Тари. На тај начин област В. постала је три пута већа, захваљујући освајању југозападних крајева државе кнеза Лазара и његових наследника. Имајући у виду остварени успех, Дубровчани су почели да му се обраћају као: „Славном и велможном господину Вуку Бранковићу", уз напомену да „држи земљу српску". Запоседање градова и знатног дела територије кнеза Лазара, довођење на патријаршијски трон бившег патријарха, мимо одлуке већине српских епископа и митрополита, супростављање политици званичне Српске цркве, већини српске властеле и наследника кнеза Лазара, може се оквалификовати као издаја Лазаревог дела. Народна традиција је тај чин саопштила на једноставан начин, као неверу или издају В. у Боју на Косову.
Успон В. је био краткотрајан. Супроставили су му се Српска црква, избором патријарха Данила (1390/91), наследници кнеза Лазара, као и Турци који су заузели Скопље крајем 1391. В. је био приморан да постане вазал емира Бајазита до лета 1392, избегавајући да извршава најтеже вазалне обавезе. Није присуствовао на састанку Бајазитових вазала у Серу крајем 1393. Следеће године постаје грађанин и савезник Венеције, највећег конкурента Турске у источном Медитерану. В. је знао да Бајазит неће толерисати његово понашање, па је у октобру 1394. затражио дозволу од Дубровчана да у њихов град склони део своје имовине. Дозволу је добио, па је већ у јануару 1395. послао у Дубровник 397 литара сребра, а у мају 693 литре, да би са слањем наставио и касније у укупној вредности око 15.000 дуката. В. је отказао послушност Бајазиту и у мају 1395. није учествовао у походу на Влашку са осталим вазалима: Стефаном Лазаревићем, краљем Марком и господином Константином Драгашем. Одмазда је брзо уследила, па је Стефан Лазаревић преотео од В. жупу Хвосно јуна 1395, док су Турци нешто касније заузели Глухавицу, где се њихов кадија налазио већ у марту 1396. В. је пружао отпор до августа 1396, али га је емир Бајазит војно уништио и заробио, после победе над хришћанском војском код Никопоља 26. IX 1396. У турском ропству В. је проживео годину дана. Његовим наследницима: жени Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару, Турци су омогућили да задрже мали део некадашњих поседа, можда део старе баштине Бранковића, на којима су живели. Највећи део области В. Турци су предали кнезу Стефану Лазаревићу, верном вазалу, а у суштини вратили су му ону територију која је припадала кнезу Лазару до Битке на Косову. Око ових земаља водиће се касније (1402--1412) дуготрајне борбе између наследника кнеза Лазара и наследника В., што ће Турци у својој политици вешто користити.
Милош Благојевић
У српској народној поезији и усменом предању, као и на ширем јужнословенском подручју, опеван је превасходно као клеветник Милоша Обилића и симбол косовске издаје („...Проклета мајка била која је Вука породила", Богишић, 1; „Проклет био и ко га родио/ Проклето му име и кољено", Вук II, 44). У историјским изворима нема потврде да је В. издајник. Ово предање се могло зачети зато што је он преживео бој; због сукоба са Лазаревићима; због потребе да се нађе кривац за националну несрећу, а да то не буде владар; због антагонизма с другим српским великашима. Вeликaши супрoтстaвљeни В. кao вeрни и плeмeнити углaвнoм су имeнoвaни тoпoнимимa с грaницe oблaсти В. -- Toплицa, Koсaницa, Бaњскa, пa и Oбилић -- штo би мoглo бити трaг нeкaдaшњeг ривaлитeтa ситних плeмићa прeмa мoћнoм гoспoдину В. Мoгућe је и дa je Ђурђeв сукoб с Jaнoшeм Хуњaдиjeм, кojи je кулминирao нeпoсрeднo изa друге биткe нa Koсoву 1448, пoврaтнo утицao нa судбину њeгoвoг oцa у усмeнoj трaдициjи. Нeмa jeднoзнaчнoг и дeфинитивнoг oдгoвoрa нa питaњe из чeгa сe рoдило предање о издаји В., које се вишеструко рефлектовало у српској књижевности и култури, вeћ сe и oвдe суoчaвaмo сa слoжeним aмaлгaмирaњeм рaзличитих слojeвa прeдaњa и рaзличитих истoриjских чињeницa, вeзaних зa рaзличитe jунaкe, кoje сe нaлaзи у сaмoj oснoви усмeнo-пoeтскoг ствaрaлaштвa.
Љиљана Пешикан Љуштановић
ИЗВОРИ: Пјеванија; Богишић; ЕР; МХ I/1; Вук II; Вук САНУ.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Koвaчeвић, Вук Брaнкoвић (1372--1398), Бг 1888; М. Динић, „Област Бранковића", ПКЈИФ, 1960, 26; Ј. Рeђeп, „Koсoвскe нaрoднe пeсмe и Причa o бojу кoсoвскoм", ЗМСС, 1973, 5; И. Божић, Неверство Вука Бранковића, О кнезу Лазару, Бг 1975; В. М. Ђурић (прир.), Koсoвски бoj у српскoj књижeвнoсти, Бг -- Н. Сaд -- Пр 1990; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; М. А. Пуркoвић, Kћeри Kнeзa Лaзaрa, Бг 1996; С. Петровић, „О неким проблемима историчности и структуре ликова косовске епике", КиЈ, 2004, 51, 1--2; С. Петровић, „Прилог проучавању историјског развоја структурних модела косовске традиције", ЗМСКЈ, 2005, 53, 1--3; Н. Милошевић Ђорђевић, „Народне песме о косовском боју: поетика традиције", у: Прилози језичком и књижевном образовању, Бг 2009; М. Благојевић, „О издаји и невери Вука Бранковића", ЗМСИ, 2009, 79--80; Н. Љубинковић, Трагања и одговори. Студије из народне књижевности и фолклора (I), Бг 2010.
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)