ВУЈИЧИЋ, Вељко

ВУЈИЧИЋ, Вељко, механичар, универзитетски професор (Никшић, 29. III 1929). Противавионско војно училиште завршио је у Задру, после чега је у једној противавионској наставној јединици ЈНА у Ужицу предавао противавионску наставу гађања, топографију и инжењерију. На Природно--математичком факултету (студијска група механика) Београдског универзитета дипломирао је 1957, магистрирао 1959. и докторирао 1961. Године 1959/60. стажирао је на Механичко-математичком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов". За асистента на ПМФ изабран је 1959, а у звање редовног професора механике 1974. Од објављених радова истичу се монографије: Кретање динамички променљивих објеката и њихова стабилност (Бг 1962), Коваријантна динамика (Бг 1981), Dynamics of rheonomic systems (Бг 1990), и А. Мартињук, Некaторие задачи механики неавтономних систем (Бг--Кијев 1991), Препринципи механике (Бг 1998; на енглеском Preprinciples of mechanics, Bg 1999). Написао је два универзитетска уџбеника и два превео са руског језика. Најзначајнији резултати В. односе се на неколико међусобно повезаних целина. Први је геометризовао механику објеката променљиве масе на конфигурационим многострукостима. Показао је да постоји интеграл енергије објеката променљиве масе. Извео је и доказ да коваријантни (природни) извод метричког тензора није једнак нули као у риманској геометрији. У аналитичкој механици дао је следеће прилоге: својим препринципима постојања, инваријантности и каузалне одређености поставио је јасне оквире рационалне механике као природне науке. Раздвојио је појам „сила је дејство" на суштинска два неједнака својства силе и дејства. Формулисао је општи Принцип дејства силе и противдејства. Истраживао је проблеме везане за динамику реономних система у књизи Dynamics of Rheonomic Systems где је проширен број диференцијалних једначина кретања и где су уведени појмови: силе, снаге и потенцијала реономних веза. У теорију осцилација и стабилности кретања увео је општи инваријантни критеријум стабилности кретања, као генерализацију Љапуновљевог критеријума. Примењен на стабилност равнотежног стања система овај критеријум представља уопштење Лагранжеве теореме о стабилности равнотежног положаја. Покренуо је издавање и 20 година уређивао научни часопис Југословенског друштва за механику Теоријска и примењена механика. Заслужни је члан Југословенског друштва за механику и члан неколико иностраних научних удружења. Члан је Америчке (Северне и Јужне) академије за механику (1994), Интернационалне академије нелинеарних наука (1996) са седиштем у Москви, Европске академије наука и уметности (1998) у Француској, председник Јужнословенске академије нелинеарних наука, Београд. У организовању научно-истраживачког рада учествовао је као: шеф катедре, управник Одсека факултета за математику, механику и астрономију, декан ПМФ у Београду. У Математичком институту САНУ био је управник Одељења за механику и заменик и вршилац дужности директора.

ИЗВОРИ: Архива ПМФ у Београду; Архива Јужнословенске академије нелинеарних наука, Београд.

Т. Атанацковић