ВУЈИЋ МАКСИМОВИЋ, Софија

ВУЈИЋ МАКСИМОВИЋ, Софија, глумица (Овсеница, румунски део Баната, 6. VIII 1851 -- Нови Сад, 5. IV 1921). На сцени Српског народног позоришту у Новом Саду први пут се појавила као Анчица у Покондиреној тикви (1861), стална чланица постала је 1862, прва већа улога била јој је Јула у Војничком бегунцу Е. Сиглигетија, а у последњим деценијама XIX в. носила је велики и најсложенији драмски репертоар. Удала се 1867. за композитора и диригента Аксентија Максимовића, а из овог брака рођена је Милка Марковићка, доцније једна од најбољих српских драмских уметница. После смрти супруга остала је још шест година у позоришту, а затим се 1879. удала за осјечког великопоседника и трговца Петра Вујића. Годину дана после смрти другог мужа вратила се у СНП 1885. и у њему остала до децембра 1905. када је пензионисана. Последњи пут наступила је на сцени као Грофица Сремска у комаду Мајка Г. Чикија 1906. на гостовању у Сомбору. У име сомборске публике и Месног позоришног одбора песник Лаза Костић одликовао ју је сребрним венцем и с њом се опростио пригодним говором. На почетку глумачке каријере играла је наивне и сентименталне девојке, затим, захваљујући музикалности и пријатном гласу, улоге са певачким задацима и карактерне драмске ликове, да би у зрелом глумачком добу, и с највише успеха, тумачила трагичне ликове, потресне херојске мајке и отмене салонске даме. Била је једна од најомиљенијих српских глумица. Значајне улоге: Косара (Ј. Стерија Поповић, Владислав), Мара (Ј. Суботић, Милош Обилић), Филета, Анђелија, Јевросима (Л. Костић, Максим Црнојевић), Царица Милица (М. Шапчанин, Задужбина), Краљица Бојана (М. Цветић, Немања), Јелисавета (Д. Илић, Краљ Вукашин), Краљица Гертруда (В. Шекспир, Хамлет), Амалија (Ф. Шилер, Разбојници), Марија (Ф. Шилер, Марија Стјуарт), Есмералда (В. Иго, Звонар Богородичине цркве), Агнеша (Ш. Лукачи, Риђокоса), Федора (В. Сарду, Федора) итд.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, „Софија Вујићка", Браник, 1906, 47; „Софија Вујићка", БК, 30. III 1906, 12, 13; М. Томандл, Српско позориште у Војводини: 1736--1919, Н. Сад 1953; Д. Јелчић (прир.), Спомен-књига о 50-год. Народног казалишта у Осијеку 1907--1957, Осијек 1957; СНП у Новом Саду, Споменица 1861--1961, Н. Сад 1961; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, Н. Сад 1964; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта XIII--XXI век, Н. Сад 2005; Почеци српског професионалног националног позоришта, Н. Сад 2009.

О. Марковић