ВУЈИЋ, Јован Јоца

ВУЈИЋ, Јован Јоца, привредник, добротвор (Сента, 13. VII 1863 -- Београд, 1. IХ 1934). Син Саве В. (Сента, 26. I 1816 -- Сента, 25. V 1893), адвоката и поседника, који је једно време био градоначелник Сенте. В. је гимназију похађао у Сенти и Сегедину, а матурирао у Братислави. На Филозофском факултету у Бечу учио је славистику и историју код Франца Миклошича, али је због болести прекинуо студије. Дипломирао на Високој пољопривредној школи у Мађаровару (1885), потом се вратио у Сенту и преузео од оца део имања, које је, будући добар економ, брзо унапредио и веома се обогатио. Био је велики родољуб и новац је улагао у унапређење културног и друштвеног живота српског народа. Помагао је и СПЦ, која је у оно време била културно и просветно средиште Срба у Сенти. Изабран је за председника сенћанске црквене и школске општине и ту је дужност обављао 20 година изузетно успешно: у његово доба српска црквена општина у Сенти била једна од најуређенијих и најнапреднијих у целој Карловачкој митрополији. Оснивач је Српског клуба у Сомбору којег су сачињавали српски посланици Жупанијске скупштине. Као посланик 1910. учествовао на Српском народном црквеном сабору у Карловцима, а 25. XI 1918. на великој народној скупштини у Новом Саду, где се, попут Јаше Томића, залагао се за припајање Војводине Краљевини Србији. Као посланик наступа и у Конституанти (1920--1921) и на листи Народне радикалне странке на изборима 1923. Бански већник за Сенту постао је 1930. Био је дугогодишњи члан Управног одбора Матице српске (1908--1914; 1920; 1930--1931), а од 1923. почасни члан њеног Књижевног одељења. Од 1933. био почасни члан новосадског Историјског друштва и почасни председник новооснованог музеја Матице српске.

Био је велики добротвор. Новчано је подржао оснивање Српског народног позоришта, српски и црногорски Црвени крст у време балканских ратова и изградњу српских основних школа. Сакупио је највећу приватну колекцију старих предмета свог доба и у својој кући у Сенти основао први српски приватни музеј. Сабрао је архиву од преко 3.000 историјских докумената, од којих су највреднији повеља цара Душана и обимна преписка кнеза Милоша. Њу чине и преписке Илије Гарашанина, Љубомира Ненадовића, Вука Стефановића Караџића, Јоакима Вујића, Радоја Домановића, Јована Јовановића Змаја и др. Посебну целину архиве чине војни и политички извештаји и телеграми из Српско-турског рата 1875--1878. Сачинио је библиотеку од 20.000 књига о историји српског народа. Међу највредније спадају: књиге писане глагољицом, дела старих српских и дубровачких аутора, књиге на латинском, немачком и мађарском језику из XVI--XVIII в., издања млетачке штампарије Божидара Вуковића из XVI в., први српски буквар из 1739, часописи и листови из XVIII и XIX в. и први српски часопис Славено-сербски магазин из 1768.

М. Јоксимовић Пајевић

Своју колекцију, сачињену од 1.405 предмета, за јавност је отворио током треће деценије ХХ в. под називом Музеј Јоце Вујића у Сенти. Њен профил показао је у руком писаном Каталогу разврставањем предмета у сликарске и вајарске радове, а графике у тематска поглавља: Знаменити Срби; Гласовити Хрвати; Знаменити Словени; Мађарски историјски портрети; Разни портрети; Српске историјске слике; Мађарске историјске слике; Разне историјске слике; Битка код Сенте 1697. г. 11. септембра; Старе слике из немачко-турских ратова понајвише о опсадама Београда; 1848--1949; Српске и хрватске народне ношње, војничке униформе и типови; Ношње, униформе, типови и народни живот из Мађарске; Из српских земаља, стари планови и слике српских градова и места; Из страних земаља; Верске слике; Репродукције уметничких слика; Дипломе, пројекти за споменике, грбови; Плакати; Стари модни листови.

Прву слику (Портрет црногорског кнеза Николе), рад Ферда Кикереца, набавио је 1896. Са Четврте југословенске уметничке изложбе у Београду (1912) откупио је радове М. Миловановића, М. Мурата, Т. Швракића и Т. Росандића. По савету Стеве Тодоровића, у потпуности се окренуо сликарству Срба у Подунављу током XVIII и XIX в. Највећи број дела, као и заоставштину Ј. Стерије Поповића, набавио је између 1912. и 1924. Из његове збирке потичу антологијска остварења која се излажу у сталној поставци Народног музеја (Н. Нешковић, Аутопортрет, око 1775; Т. Илић Чешљар, Служба Св. Јована Златоустог, око 1775; Т. Крачун, Преображење, 1775--1780; Г. Бакаловић, Жена у белом, 1837; К. Ивановић, Старица се моли пред обед, 1841--1842; К. Данил, Уметникова супруга Софија Дели, око 1840; Ј. Поповић, Аутопортрет са палетом, 1843; П. Симић, Фоти проклиње неверну жену, око 1854; Ђ. Јакшић, Девојка у плавом, 1856; Н. Радонић, Виле крунишу Бранка, око 1858; Н. Алексић, Двобој Баја Пивљанина с Турчином, 1864). Најзначајнији сегмент збирке чини 28 Данилових слика у распону од 1820. до 1872/73. Драгоцене целине представљају портрети, религиозне композиције и иконе Ј. Поповића (11), П. Симића (8), Н. Радонића (17) и Ђ. Јакшића (9), као и четири рана импресионистичка предела М. Миловановића. У збирци се налазило и неколико портета В., од којих је најзначајнији онај чији је аутор У. Предић (Портрет Јоце Вујића, 1926). Приликом бомбардовања Београда уништено је 22 дела Т. Крачуна, Н. Алексића, П. Симића, М. Глишића и Т. Швракића. Остала су, тешко оштећена, поверена на чување Народном музеју у Београду (228). Сва су рестаурисана, каталошки обрађена и у целости представљена јавности (1989).

Љ. Миљковић

ЛИТЕРАТУРА: Споменица ослобођења Војводине 1918--1928, Н. Сад 1929; А., „У Београду је умро Јоца Вујић", Време, 2. IX 1934; А., „Јоца Вујић", Политика, 2. X 1934; У. Џонић, „Јоца Вујић", ГИДНС, 1934; М. Кнежевић, „Јоца Вујић", у: Сента, Сента 1935; С. Пауновић, „Галерија слика пок. Јоце Вујића", Политика, 14. VII 1940; Р. Ковијанић, „Срби који су учили у Словачкој (XVIII--XIX век)", ЗМСКЈ, 1971, 3; Љ. Дурковић Јакшић, Југословенско књижарство 1918--1941, Бг 1979; Л. Шелмић, Збирка Јоце Вујића: каталог слика, скулптура и цртежа, Бг 1989.