ВУИСИЋ, Павле

ВУИСИЋ, Павле, филмски и ТВ глумац (Београд, 10. VII 1926 -- Београд, 1. X 1988). Као студент права почео да се бави новинарством на Радио Београду. Непуну сезону глумио је у Народном позоришту у Панчеву, а затим и у Хумористичком позоришту у Београду, безуспешно покушавајући да се упише на Академију за позоришну уметност. То га је дефинитивно усмерило ка филму. Дебитовао је 1955. у филму Шолаја В. Нановића, у којем је његова епизодна улога одмах запажена и оцењена као ванредна филмска креација. У плодној каријери од преко сто улога остварених у току тридесетак година, с подједнаким успехом играо епизодне и главне ликове, дајући им апсолутно аутентичан и непоновљив лични печат. Стекао велик углед међу свим југословенским редитељима јер је самом својом појавом уливао снагу и уверљивост које се са екрана преливају до публике. Проницљиво је схватио да ту елементарну силину свог глумачког израза не треба да форсира и злоупотребљава, па се усмеравао на минимална али врло ефикасна изражајна средства. Његов наступ пред камером био је тако природан да се стицао утисак како уопште не глуми, па је у типологији „глумаца-личности" упоређиван са Спенсером Трејсијем, Жаном Габеном и Мишелом Симоном. Италијански редитељ А. Латуада, код којег је играо у Степи (1962), сврстао га је у сам врх европске глумачке елите. Како је имао статус слободног уметника, ретко је одбијао улоге, а својом уверљивошћу умео је да надогради и лошије сценаристичке предлошке.

Из његовог обимног опуса издвајају се глумачки доприноси остварени код значајних редитеља, као и најзапаженије главне улоге. Већ 1958. за главну улогу у савременој психолошкој драми В. Нановића Три корака у празно освојио је плакету „Златна арена" на Филмском фестивалу у Пули. Успешно сарађивао са редитељима као што су В. Погачић (Суботом увече, 1957; Сам, 1959), В. Мимица (поред неколико епизодних, остварио и главне улоге у филмовима Догађај, 1969, која му доноси Октобарску награду Београда и награду „Цар Константин" Фестивала глумачких остварења у Нишу, и Последњи подвиг диверзанта Облака, 1978), Ж. Павловић (Непријатељ, 1965; Буђење пацова, 1967; Заседа, 1969), Б. Драшковић (Хороскоп, 1969; Живот је леп, 1985), Ж. Николић (Бештије, 1977, награде „Златна арена" и „Цар Константин"), К. Голик (Размеђа, 1973, Гран при „Ћеле кула" Фестивала у Нишу), А. Петровић (Мајстор и Маргарита, 1972), С. Шијан (Ко то тамо пева, 1980; Маратонци трче почасни круг, 1982), Е. Кустурица (Сјећаш ли се Доли Бел, 1981; Отац на службеном путу, 1985). Главне улоге тумачи и у ратној трагикомедији Мачак под шљемом (Ж. Скригин, 1962) и у гастарбајтерској драми Рани снијег у Минхену (Б. Жижић, 1984). Последњу улогу остварио у филму Од злата јабука (Н. Стојановић, 1986), са темом колониста у Војводини у првим послератним годинама. Од бројних ТВ серија у којима је играо највећу популарност стекао је улогом у Камионџијама (М. Ђукановић, 1973).

У приватном животу био је особени боем, повучен, удаљен од јавности. Волео је реку и писао поезију. Пред камерама је био врсни професионалац, строг према себи и члановима екипе, прецизан и одговоран. Глумачки дијапазон био му је широк, а најчешће су то били ауторитативни карактери, грубе спољашности али мека срца, што је одговарало његовој робусној и питомој природи. Због тога је оцењиван као непоновљива личност, гигант југословенске филмске глумачке уметности. Награду за животно дело „Славица" добио је 1983. на Фестивалу у Нишу, а од 1994. ова награда носи име „Павле Вуисић".

ЛИТЕРАТУРА: Р. Мунитић, Павле Вуисић, парадокс великог глумца, Ниш 1985.

Н. Стојановић