ВУЧКОВИЋ, Звонимир Феликс

ВУЧКОВИЋ, Звонимир Феликс, четнички командант, писац (Бијељина, 6. VII 1916 -- Ојаи, Калифорнија, САД, 21. XII 2004). Пореклом је био Хрват, син Петра и Анке Пркић, која се после мужевљеве смрти удала за Александра Вучковића, потпуковника српске војске и генерала војске Краљевине Југославије. Васпитаван под снажним утицајем очуха, кога је сматрао духовним оцем, војничко школовање започео је ступањем у Нижу школу Војне академије у Београду 1931. По њеном завршетку 1936, произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Службовао је најпре у Загребу, где је био распоређен у 30. артиљеријски пук „Краљевић Томислав", а потом у Београду, у Војно-географском институту. Ту је завршио топографски курс, након којег је упућен на практичне радове на северној и западној граници земље, на којој су прављена одбрамбена утврђења. У чин поручника унапређен је октобра 1940. Сазнавши да ће влада донети одлуку о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, што је сматрао срамним чином издаје, као официр Краљеве гарде, елитне јединице југословенске војске, 15. III 1941. са двојицом је пријатеља пребегао у Грчку и пријавио се као добровољац у грчкој војци. Обрадовани вешћу о 27-мартовском преврату, сва тројица су се вратила почетком априла. Избегавши заробљавање у Априлском рату, крајем јула се на Равној гори придружио Драгољубу Михаиловићу, који га је поставио за команданта Таковског (четничког) одреда. У тој улози, не консултујући Врховну команду, са партизанима је постигао договор о заједничком нападу на немачке окупационе снаге у Горњем Милановцу. Под његовом командом удружене четничко-партизанске јединице ослободиле су град 28. септембра и заробиле око стотину немачких војника. Неколико дана касније, 30. септембра и 1. октобра, Таковски одред је учествовао у борбама за ослобођење Чачка, а почетком октобра у спречавању немачких продора из Крагујевца и Тополе ка ослобођеној територији. Крајем новембра, разочаран почетком грађанског рата у Србији, В. је закратко напустио своју јединицу. Вратио јој се почетком децембра, али је до краја рата био против међусобних четничко-партизанских истребљивачких сукоба. Због оваквог става често су му пребацивали попустљивост према партизанским породицама и склоност левици, а због националног порекла и слабост према Хрватима. И поред таквих оптужби, био је један од омиљених команданата и човек великог поверења Д. Михаиловића, који га је, према многим сведочењима, волео очинском љубављу и поверавао му низ важних дужности. Током зиме 1941--1942. В. се у својој зони одговорности, у таковском крају, старао о безбедности вође Равногорског покрета, штитећи га од немачких потера. У јесен 1942, приликом реорганизације Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), унапређен је у чин капетана, одликован Карађорђевом звездом са мачевима и постављен за команданта Првог равногорског корпуса. Јануара 1944, у време одржавања великог четничког конгреса у селу Ба, преузео је организацију и безбедност скупа, а средином исте године, руководио евакуацијом више стотина савезничких пилота и авионских посада са за те потребе изграђеног аеродрома у селу Прањани. Поред војних, Д. Михаиловић му је давао и дипломатске задатке. У августу 1944. упутио га је у Бари као официра за везу са савезничком командом у Италији и члана политичке мисије, чији је циљ било окупљање свих демократских снага у борби против комунизма. По неким мишљењима, тиме је истовремено желео и да му сачува живот.

После рата, В. се пребацио у Француску, а затим у САД, где је радио инжењерске послове у металној индустрији. У емиграцији је био веома присутан, посебно као писац и као активиста демократске и пројугословенски оријентисане политичке концепције. Био је члан уређивачког одбора Демократске мисли (1952--1956), сарађивао је у Гласу канадских Срба и Нашој речи и помагао при објављивању више емигрантских књига. Почев од 1966, биран је за члана Главног одбора Савеза „Ослобођење", са којим су га везивали патриотизам, оданост Југославији и демократији. У емигрантском свету уважаван је као веран сарадник Д. Михаиловића, противник колаборације и један од малобројних преживелих команданата ЈВуО. Био је члан Удружења српских писаца и уметника у иностранству и аутор две изузетно запажене књиге сећања, које га уврштавају у најзначајније ратне мемоаристе. Књиге су му објављиване у Енглеској, САД и Србији, доживљавајући више издања.

ДЕЛА: Сећања из рата, Лондон 1977; Од отпора до грађанског рата, Лондон 1984.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томашевић, Четници у Другом свјетском рату 1941--1945, Зг 1979; Ј. Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, I, Зг--Бг 1979; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; К. Николић, Историја равногорског покрета, 3, Бг 1999; М. Глигоријевић, Емигранти, Бг 2009.

М. Радојевић