ВУЧЈИ ПАСТИР

ВУЧЈИ ПАСТИР, према народном предању Срба и неких других народа (Руса, Украјинаца, Пољака, Румуна, Литванаца, Финаца, Француза итд.), господар вукова, који их окупља једном у години и одређује им плен. Термин в. п. у науку је увео Ј. Поливка, 1927. Широко је познато народно предање о човеку (најчешће пастиру) који скривен на дрвету посматра како в. п. дели плен (по правилу стоку) сакупљеним вуковима. В. п. га открива и намењује га као плен хромом (шепавом) вуку, који стиже последњи. Човек успева да завара вука и да побегне, али га ноћу, на спавању, међу чобанима, хроми вук проналази, извуче између других чобана, а да нико не примети, и поједе. В. п. се може појављивати као вук (бео, сив, стар, шепав), човек (старац који јаше на вуку, на зеленом коњу), шумски дух (код Украјинаца -- лисун, полисун, лисовик), светац (најчешће Св. Георгије/Ђорђе/Јурај, код Срба Св. Сава, затим Св. Мрата, Св. Арханђео -- источна Србија, пророк Данило -- Босна и Херцеговина итд.). В. п. може бити и вукодлак, живи човек претворен у вука. Подељени плен вуковима обично је недовољан да би задовољио њихову потребу за храном током године, па се може схватити као казнa за људе који тако остају без неког грла стоке, јер нису поштовали „вучје празнике". Смрт човека на дрвету није предодређена рођењем (мада је неминовна), већ је изнуђена -- човек не може суделовати, макар и пасивно, у делима оностраног света, а да остане жив. По свој прилици иза вука, шумског духа, старца и светаца који сазивају вукове крије се бог оностраног света. За В. Чајкановића то божанство у вучјем облику имало је своје празнике, потом је антропоморфизирано, а касније су његове функције пренете на неке свеце -- код Срба најчешће на Св. Саву, иза кога се може назрети старински српски бог доњег света. За В. В. Иванова, В. Н. Топорова и Б. А. Успенског вук, чешће медвед, представљају зооморфну хипостасу општесловенског бога стоке, богатства и онога света -- Волоса/Велеса. Најчешће истицано обележје в. п. или вука коме је додељен човек као плен, јесте његова хромост. Једноногост и хромост митолошког лика указује на његову генетску повезаност са змајем (какав је и био Волос). И неке друге хтоничне животиње могу имати свога „пастира", као што су змије, мишеви, пухови.

ЛИТЕРАТУРА: М. К. Ваљавец, Народне приповијести у Вараждину и околици, Зг 1890; Ј. Polivka, „Vlči pastýř", Sbornik praci vĕnovaných profesoru Dru Вáclavu Tillovi, Praga 1927; В. Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије, 3, Бг 1994; М. Мencej, Gospodar volkov v slovanski mitologii, Ljub. 2001; А. Гура, Симболика животиња у словенској народној традицији, Бг 2005.

Љ. Раденковић