ВУЧЈИ ДО

ВУЧЈИ ДО, место на којем је дошло до битке између црногорско-херцеговачке и турске војске 28. VII 1876. Неформално ангажовање Црне Горе у српском устанку у Херцеговини 1875. добило је званичну форму објавом рата Турском царству 28. VI 1876. Црногорским ратним планом предвиђена су приоритетна офанзивна дејства према Херцеговини, где је под непосредном командом књаза Николе Петровића упућена већина од око 23.000 војника. После спајања са херцеговачким устаницима, требало је да напредују правцем Црни кук -- Турунташ -- Степен -- Фојница -- Невесиње, што је било у складу са ранијим предвиђањима о Неретви као „природној" западној граници Црне Горе. Остале јединице, распоређене према Подгорици, Бару и Гусињу, имале су превасходно дефанзивна задужења. Црногорски Сјеверни одред, јачине 17 батаљона, после спајања са 11 батаљона херцеговачких устаника код Црног кука 5. јула, напредовао је према Невесињу. Турске снаге пружиле су енергичан отпор. Поред тога, аустроугарска дипломатија је књазу Николи јасно предочила да неће прихватити никаква значајнија проширења Црне Горе према Херцеговини (исто се односило и на евентуално проширење Србије према Босни), на шта је тајним споразумом у Рајхштату (8. VII 1876) пристала и Русија. После неуспеха на Бишини, књаз је наредио повлачење према селу Врбици. Турске снаге (24 батаљона и 12 топова), предвођене Муктар-пашом, напредовале су за Сјеверним одредом према Билећи и даље ка црногорским и устаничким положајима. Одред под командом Селим-паше наступао је као претходница, а одред под командом Осман-паше требало је да штити главнину од напада са бока. До битке је дошло 28. VII 1876. у ширем рејону В. д., висоравни шест километара источно од Билеће. После почетне офанзиве турских јединица и заузимања коте Ковчег, Црногорци и Херцеговци (предвођени књазом Николом, Бајом Бошковићем, Јолом Пилетићем, Петром Вукотићем и Пеком Павловићем), прегруписали су се и започели општи напад. Искористивши недостатак муниције у турској војсци и искуство ратовања хладним оружјем, у кратком окршају у потпуности су поразили турске регуларне јединице и башибозук. На јуриш је заузет Ковчег, где је ликвидирана турска артиљеријска посада; десно крило Сјеверног одреда разбило је колону Осман-паше, док је лево крило поразило турски башибозук. Разбијене турске снаге бежале су према Билећи, одакле се Муктар-паша сутрадан повукао у Требиње. Међу око 4.000 погинулих и рањених турских војника, налазила су се три миралаја (пуковника), три потпуковника и 168 нижих официра. Муктар-паша је био рањен; Селим-паша, командант одреда који је водио борбу на Ковчегу, погинуо је; Осман-паша је заробљен, као и око 3.000 официра и војника. Међу ратним пленом од око 3.000 пушака, 21 заставе, неколико топова, нашло се и око 500 примерака Курана. Сјеверни одред имао је 70 погинулих и 118 рањених. Успех на В. д. књаз није искористио за напредовање у Херцеговини. Тежиште операција пренето је на јужни сектор, где је 14. VIII 1876. на Фундини у Кучима, турска војска опет поражена. Црна Гора се представила као значајан чинилац европске политике тога доба, стекавши велики углед у свету.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђурђевић, Мемоари са Балкана (1858--1878), Сар. 1910; Г. Вуковић, Рат 1876. Црне Горе са Турском, Цт 1929; С. Гопчевић, Црногорско-турски рат 1876--1878, Бг 1963; М. Мијушковић, Велике црногорске победе: Вучји до и Фундина, Пг 1997.

Ж. Вујадиновић