ВУЧЈЕ

ВУЧЈЕ, фабрика текстилних производа у истоименом месту. Прво предузеће за производњу вуненог гајтана на подручју В. основали су Антоније Поповић, Глигорије Јовановић, Димитрије Теокаревић и Прока Митић којима се придружио Бугарин Стефан Бојаџов. Он је из Карлова (Бугарска) у Србију пренео примитивне машине за предење гајтана, чаркове и као стручњак постао ортак фабрике. Чаркови су постројени на Некривљанској реци у Стројковцу 1884, а 1889. су пренети у Вучје, на Вучјанску реку. Ново предузеће, повлашћено Законом о повластицама индустријским предузећима из 1873, имало је 70 чаркова, а ортаци су у њега уложили укупно 72.814 динара. Другу фабрику за производњу гајтана, са 72 чарка, оснивају 1890. у селу Козару, на Козарачкој реци трговци Горча Петровић и Михаило Јанковић са познатим власотиначким богаташем Костом Илићем. У преносу чаркова из Калофера (Бугарска) помаже им Бугарин Маноил Илијев, који, такође, постаје један од ортака. У предузеће је уложено укупно 71.000 динара. Ове две фабруке спојиле су се 1895.

За време I светског рата фабрика гајтана у Вучју је оштећена, али је наставила рад. Димитрије Теокаревић је, међутим, хтео да изгради модерну индустрију вунених тканина, те је 1926. откупио земљиште, а 1933, подизањем предионице вуне с бојачницом, започео и изградњу фабрике. Током 1934. и 1935. подигнути су нови објекти и инсталисана модерна опрема за производњу тканина од влаченог и чешљаног предива. Од 1936. фабрика је почела да ради с потпуно заокруженим капацитетом: од прања вуне до дораде тканина. Налазила се на површини од 74.667 м^2^, од чега 8.103 м^2^ под индустријским зградама. Када се почело с радом било је запослено 160, а непосредно пред рат 650 радника. Након Априлског рата и кратке обуставе рада, Немци су преузели фабрику, извршили попис и наредили да се од најбоље вуне производи официрски штоф. Септембра 1941. партизани су напали фабрику, запалили залихе сировина и оруђа за рад и однели један део, док су знатан део производа и делова инвентара и машина разнели сељаци. Тек почетком лета 1943. Немци су фабрику оспособили за делимичну производњу и тако је радила до краја рата.

По ослобођењу фабрика је пуштена у рад маја 1945. После конфискације, добила је име „Партизан", под којим је радила до краја 1946, када је регистрована као државно привредно предузеће Фабрика вунених тканина В. У октобру 1962. припојена јој је трикотажа „Вучјанка", основана марта 1958. као предузеће за производњу дечије трикотаже, па фабрика проширује делатност и мења назив у Фабрика вунених тканина, предива и трикотаже В. Иако је у послератном периоду било више значајних улагања, пред крај 60-их долази до технолошког заостајања, тако да се крајем 1968. усваја програм реконструкције и модернизације: изграђена је нова хала, значајно је обновљена опрема, а модернизовани су и капацитети трикотаже. Са савременом опремом и објектима, са специјализованим производним програмом и природним условима који погодују вунарској технологији, В. је било узор многим предузећима у земљи. У предионици влаченог предива током 20 послератних година није било значајних промена, али је капацитет у предионици чешљаног предива три пута повећан, а у ткачници удвостручен. Иако је од оснивања претежно усмерена на производњу чешљаних тканина, с наглим развојем трикотажне индустрије долази и до развоја капацитета у предионици чешљаног предива за потребе ове индустрије.

Од јануара 1971. фабрика мења назив у Индустријски комбинат В., који у новоотвореном погону креће с производњом електроопреме, а припајају му се и Фабрика за одржавање машинског парка, производњу резервних делова и машина „Фатекс", као и Комунално предузеће „Будућност". Тако створени комбинат са укупно 2.473 радника обједињује се, јануара 1972, са осталим фабрикама из басена у Здружено предузеће лесковачке текстилне индустрије „Лескотекс" -- Лесковац. У њему су 1973. конституисане ООУР: Фабрика предива „Вупред", Фабрика тканина „Ткатекс", Фабрика трикотаже „Вучјанка", Погон за енергију и одржавање „Енергетика", заједничке службе „Партизан", ресторан друштвене исхране „Исхрана", Фабрика машина и електроуређаја „Фатекс" и Комунална организација „Будућност". Из комбината се 1974. издвајају „Фатекс" и „Будућност", а заједничке службе „Партизан" конституишу се као РЗ. До нове промене долази 1975. када се трикотажа „Вучјанка" издваја и наставља да послује као ООУР у саставу РО Индустрија трикотаже Лесковац (ИТЛ). Крајем 1976. формирају се две основне организације: Фабрика предива „Вупред" (1978 -- 747 радника) и Фабрика тканина „Ткатекс" (1979 -- 596 радника) и РЗ за заједничке послове. Услед неуспешног пословања ИТЛ је 1978. расформиран, па трикотажа „Вучјанка" наставља пословање као РО без ООУР-а. У 1980. извршена је преоријентација извоза и он је усмерен на тржиште СССР-а (готово 70% укупне производње). После тога је, уместо дотадашњих губитака, остваривана добит.

Током последње деценије XX в. -- а услед санкција, распада земље и ратова у окружењу -- вучјанска текстилна индустрија, као и цео јабланички текстилни комплекс, борила се с тешкоћама узрокованим губитком тржишта, али је, ипак, опстала као друштвено предузеће. Приватизација започета 2001. показала се као веома неуспешна, па су вучјанска предузећа крајем деценије доспела у стечај. Отварањем нове фабрике („Предионица В. д.о.о.") у оквиру погона Комбината В., нови власници („Сент Џорџ" из Београда, немачко предузеће „Diese-Wolle GmbH" и Горан Николић) средином 2012. су запослили тридесетак, а до краја године најавили посао за 102 радника и тиме Комбинату отворили извесну перспективу. Трикотажа „Вучјанка" је остала у стечају.

ЛИТЕРАТУРА: Сто година лесковачке текстилне индустрије (1884−1984), Лесковац 1984; В. Хубач, Текстилци лесковачког басена, Лесковац 1998; Положај и стратегија развоја текстилне индустрије Јабланичког округа, Бг 1998.

Р. Буквић