ВУЧИЋ, Зоран

ВУЧИЋ, Зоран, песник, есејиста, преводилац (Околиште код Сврљига, 14. VI 1947). После средње библиотекарске школе (Београд) радио као новинар, уредник у „Народној књизи" и један од уредника часописа Расковник. Међу оснивачима часописа Бдење (Сврљиг), чији је главни уредник 2010--2011. У његовим песмама завичај и природа имају исти глас, а локални колорит носи универзалну симболику освита, драме, удеса живота (Пролази свет, Ниш 1976; Знаци из тамнине, Бг 1999; Знаци и тескобе, Књажевац 2010). Уз М. Церу Михаиловића најизразитији дијалекатски песник Јужне Србије: архаични староштокавски исказ има у његовој лирици обележја модерне, готово експерименталне песме (Мисал и земља, Вр 1986; Врвина за небо, Бор 2006). Веома плодан, понекад објављивао и коауторске књиге (и Р. Арсић, Сунчев друг -- сунчев осмех, Сар. 1987; и Р. Арсић, Откривање тајне, Бг 2001; и Р. Вучковић, О. Ристић, Источно тројство Бг 2007). Писао о књижевности из свог завичаја (Сврљишки књижевни круг, Сврљиг 2005). Преводи с бугарског, а и његова поезија је преведена на бугарски (Тъмен прозорец, София 1996).

ДЕЛА: То прошло, Ниш 1980; коаутор, Књига четворице, Вр 1985; Досада, Вр--Бг 1987; Завештања, Бг 1990; Време за игру, Н. Сад 2000; У глуво доба, Бг 2006; Стари и нови стихови, Ниш 2008; Пројде живот, Ниш 2012.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Богдановић, „Источнице завичаја", Развитак, 1979, 3; Ђ. Ј. Јанић, „Путник и завичај", Савременик, 1982, 8--9; Д. Витошевић, „Ка своме гласу што светли из мрака", Развитак, 1984, 4--5; М. М. Стојановић, Сврљишки књижевни круг, Лесковац 1993; Д. Стојковић, „Песме као лек од лепоте и од смрти", Развитак, 2006, 225--226.

М. Стојковић