ВУЧИЋ, Радмило

ВУЧИЋ, Радмило, психолог, педагог, универзитетски професор (Јагодина, 30. I 1898 -- Београд, 3. XI 1993). Студирао је филозофију и психологију у Прагу, Лајпцигу и Хамбургу. Дипломирао је на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду 1925. код Бранислава Петронијевића. Докторску дисертацију под насловом Образовање воље (Бг 1939) одбранио је на истом факултету. Као суплент радио је у Учитељској школи у Јагодини, Женској и Мушкој учитељској школи у Београду. После полагања професорског испита (1929) постављен је за професора гимназије у Јагодини. Тридесетих година прошлог века радио је као психолог у Психотехничком заводу Београдске општине и као професор у Женској и Мушкој учитељској школи. Од 1940. ангажован је као хонорарни наставник за психологију животиња на Ветеринарском факултету у Београду и као хонорарни наставник на Академији ликовних уметности у Београду. Године 1952. изабран је за доцента, а 1956. за ванредног професора на Богословском факултету Српске православне цркве, на коме је радио до одласка у пензију 1965. Објављивао стручне и научне радове из области педагогије и психологије религије и неколико књига (Основи педагогике, Бг 1934; Психологија културе, Бг 1967; Психологија религије, Бг 1971). Превео је већи број књига из области психологије и филозофије, од којих су најзначајније Психологија раног детињства В. Штерна (Бг 1938), коју је превео заједно са својом супругом М. Вучић, и Индијска филозофија С. Радакришнана у два тома (Бг 1964, 1965). За вишегодишњи стручан и успешан рад у просвети награђен је 1939. Орденом Светог Саве IV реда.

А.лександар Костић

Осим Основа педагогике, за педагошку проблематику су значајне и књиге које је писао као професор педагогије на Богословском факултету у Београду: Педагогика за ученике богословије (Бг 1954) и Методика религијске наставе (Бг 1960). В. је био психолог према свом образовању, а педагог према професионалном деловању. Српски историчари педагогије га сврставају у присталице реформне педагогије, односно, активне школе, али га сматрају и за једног од представника верске (религијске) педагогије.

Н.едељко Трнавац

ЛИТЕРАТУРА: Д. Калезић, „Професор др Радмило Вучић", Богословље, 1993, 1--2; Н. Поткоњак, Именик српских педагога, Бг 2005; Д. Бонџић, „Радмило Вучић -- професор Богословског факултета", у: Српска теологија у двадесетом веку, Бг 2010.

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)