ВУЧЕТИЋ, Илија

ВУЧЕТИЋ, Илија, писац, адвокат, политичар (Нови Сад, 25. VII 1844 -- Будимпешта, 23. VII 1904). После гимназије у Новом Саду, Сегедину и Пешти (био је носилац Текелијине стипендије), студије права завршио у Пешти 1869. Током студија учествовао је у раду ђачког друштва Преодница и обављао дужности њеног секретара (1865) и председника (1868--1869). С великим ентузијазмом прихватио је идеју о оснивању Уједињене омладине српске у Новом Саду 1866. Сарађивао је у новосадској Застави од њеног првог броја, а од 1868. редовно писао за овај лист. По завршетку студија изабран је за подбележника краљевске вароши Новог Сада, а затим и за великог бележника (1871--1874). Докторирао је права 1872, а адвокатски испит положио у Будимпешти 1873. Био је фискал Матице српске од 1873. до смрти. Као најмлађи члан учествовао је у раду Преображенског сабора 1872. и био његов перовођа. За члана конзисторије Бачке дијецезе изабран је 1874. Његову целокупну национално-политичку делатност обележила је борба против привилегованог положаја српског свештенства и против настојања мађарске владе да спута и ограничи српску народно-црквену аутономију. У тој борби следио је Милетићев политички правац, а после 1884. приклонио се либералном крилу Српске народне слободоумне странке. За посланика српског Народно-црквеног сабора 1879. изабран је у Белој Цркви, а као члан саборског одбора оштро је осуђивао Германа Анђелића. На Сабору 1885--1886. изабран је за потпредседника, а уз његово председавање упућена је адреса краљу у којој се сабор ограђује од именовања патријарха. На истом сабору изабран је за председника одбора петнаесторице који је требало да припреми предлог за саборску расправу. Потпредседник новог саборског одбора био је од 1885. до 1890. У Сабор 1890. изабран је у Врањевачком срезу. Као члан одбора петнаесторице учествовао је у изради опширног предлога за Устав српске народно-црквене аутономије. У њему је написао оне делове који се односе на уређење црквених општина, парохијског свештенства, манастира и епархија. Због надгласавања његовог предлога иступио је из одбора петнаесторице. За посланика новог сабора 1897. изабран је у Панчеву. Као председник одбора од девет чланова у Загребу предводио је 1899. депутацију угарском министру председнику и уручио му опширну представку која се односила на стање у српској народно-црквеној аутономији. Написао је граваминалну представку краљу коју су потписали сви посланици, а 1900, у име одбора деветорице, написао је нову представку у којој су понуђена решења за превазилажење мађарско-српских супротности на пољу српске аутономије. Оставку на место у чланству и председништву Српске либералне странке, чији је и формални председник био од 1900, дао је 1902. Када је основан Српски кредитни завод у Новом Саду (1890), изабран је за његовог потпредседника, а после смрти Мише Димитријевића за председника управе. На првом конгресу српских новинара у Београду 1902. изабран је за потпредседника. Највећи део политичких чланака после 1884. објављивао је у листу Браник. За штампу је приредио књигу докумената Збирка уредаба у стварима српске православне народно--црквене аутономије (Н. Сад 1897).

ДЕЛА: Ђуро Коњевић -- народни добротвор, Н. Сад 1885.

ИЗВОРИ: И. Вучетић, Дневник, РОМС; Рад посланика у одбрану српске православне народно-црквене аутономије, Н. Сад 1900; Н. Петровић, Светозар Милетић и Народна странка, Ср. Карловци -- Н. Сад, I, 1968, II, 1969, III, 1985; В. Крестић, Грађа о Србима у Хрватској и Славонији, II, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ердујхељи, Историја Новог Сада, Н. Сад 1894; М. Полит-Десаничић, „Др Илија Вучетић", Браник, 13/26. VII 1904; Ж. Живановић, Политичка историја Србије, IV, Бг 1925; В. Стајић, Новосадске биографије, I, Н. Сад 1936; В. Стајић, Светозар Милетић, Бг 1939; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, Н. Сад 1964; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, II, Н. Сад 1992.

Д. Микавица