ВУЧЕНОВ, Димитрије

ВУЧЕНОВ, Димитрије, историчар књижевности, универзитетски професор (Вуковар, 30. X 1911 -- Београд, 13. XI 1986). Дипломирао на Филозофском факултету у Загребу. Као професор радио у Цељу, Великој Кикинди и Вршцу. Учествовао у НОБ-у, заузимајући важне политичке функције у Јужном Банату. На Одсеку за југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду изабран за асистента 1947, потом биран у сва наставна звања, а редовни професор постао 1964. Докторску дисертацију о животу, добу и генези дјела Радоја Домановића одбранио 1954 (Радоје Домановић, Бг 1959). У првим радовима и у дисертацији о Домановићу везан за соцреалистичко насљеђе и социолошке концепције тумачења књижевности и њеног развоја (студија „Главне фазе у развитку српског реализма"), касније се приближава модернијим методама: теме истраживања постају стил, простор/вријеме, процеси, модел српског романа („Јаков Игњатовић и модел српског романа"), књижевни јунак („Функција јунака у српској наративној прози током епохе реализма") или поједини аспекти епохе као што је регионализам, идеализам, песимизам, те питања приповједачких облика и перспектива приповиједања у дјелу С. Сремца, Л. Лазаревића и Б. Станковића. Незаобилазан је његов допринос истраживању Домановићевог дјела и проучавању књижевног живота у Београду од Првог српског устанка до I свјетског рата (штампa, личности, институције, у: Историја Београда, II, Бг 1974). Радовима је обухватио значајне књижевне форме и појаве (алегорија, сатира, књижевни јунак, модел романа), те књижевнике од епохе просвјетитељства до модерног доба (М. Максимовић, В. Караџић, Ј. С. Поповић, Ј. Ј. Змај, писци реализма, Ј. Скерлић, И. Секулић, И. Андрић и др.). Имао је изузетно важну улогу у словеначко-српским књижевним везама, као преводилац или аутор пратећих текстова уз српска издања (Ј. Керсник, И. Тавчар, И. Цанкар, П. Воранц, А. Слодњак), те као професор словеначке књижевности на Филолошком факултету. Писао је и о хрватским реалистима (А. Ковачић). Објавио је више студија о српској књижевној периодици (Даница, ЛМС, Србадија, Змајев Јавор, Србска пчела); значајан је његов допринос проучавању институција и публикација важних за развој српске науке о књижевности, универзитетске и школске праксе (Катедра за југословенске књижевности, Друштво за српски језик и књижевност, српска и југословенска енциклопедистика). Истакао се као јавна личност, декан Филолошког факултета (1964--1969), члан високих просвјетних, научних и издавачких институција, главни уредник Летописа Матице српске (1974--1979) и аутор средњошколских читанки за гимназије (у сарадњи са Р. Димитријевићем).

ДЈЕЛА: О српским реалистима и њиховим претходницима, Бг 1970; Трагом епохе реализма, Круш. 1981; Домановићева сатира као приповетка, Бг 1983; Приповетке Лазе Лазаревића, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, „Д. В.: Радоје Домановић", ПКЈИФ, 1960, 26, 3--4; Б. Новаковић, „Д. В.: О српским реалистима и њиховим претходницима", ЗМСКЈ, 1970, 18, 3; Ј. Ротар, „Д. В.: О српским реалистима и њиховим претходницима", Славистичка ревија, 1971, 19, 3; Биобиблиографски подаци, АФФ, 1979, 1986; П. Протић, „Д. В.: Трагом епохе реализма", ЗМСКЈ, 1983, 31, 1; С. Ж. Марковић, „Заљубљеник наставничког позива -- Д. В. (1911--1986)", КиЈ, 1986, 3--4; Сто година Друштва за српски језик и књижевност, Бг 2011.

Д. Иванић