ВУЧЕДОЛСКА КУЛТУРА

ВУЧЕДОЛСКА КУЛТУРА, позноенеолитска култура, названа по локалитету Вучедол на десној обали Дунава, у близини Вуковара. Формирана је у источној Славонији и Срему на основама костолачке културе у првим вековима III миленијума п.н.е. У фази највеће експанзије обухватала је огромну територију: од Чешке и Словачке на северу до Босне, Шумадије и јадранске обале на југу, и од Словеније на западу до румунског дела Баната на истоку. У развоју в. к. издвојене су четири фазе: прекласична (Вучедол А), ранокласична (Б1), класична (Б2), у којој почиње ширење в. к. ван матичне територије, и фазa регионалних типова (Ц) која представља хоризонт максималне експанзије вучедолске популације, али и распада јединствене културне физиономије, на чијим основама се у следећем периоду формирају културе бронзаног доба средње Европе и западног Балкана. Насеља в. к. смештена су на високим речним терасама (Сарваш, Вучедол, Белегиш, Гомолава), а у брдовитим пределима на природно заштићеним узвишењима (Дебело брдо у Босни, Јасик и Ђурђево код Крагујевца, Пећине код Врдника). Нека од њих су додатно заштићена рововима или палисадима. У позној фази културе грађена су и сојеничарска насеља (Љубљанско барје), а сасвим изузетно су насељаване и пећине (Хрустовача у Босни). У кућама правоугаоног облика, каткад дводелним или са тремом, налазе се пећи, огњишта и јаме -- оставе. Некрополе в. к. нису познате, а истражени гробови показују да су примењивани инхумација и спаљивање. У појединачне, двојне или групне гробове у насељима покојници су најчешће полагани у згрченом положају. Гробови са обиљем гробних прилога, као и велики тумули у Батајници, Војки и Молдова Веке, насути над остацима спаљених покојника положених у урну, указују на процес друштвеног раслојавања. Земљорадња и сточарство чине основу привређивања. О развијеној металургији, осим великог броја бакарних предмета (бодежи, секире, длета, шила), сведоче топионичарске пећи, глинени калупи за ливење, металуршки прибор и оставе бакарних секира откривени на неколико локалитета из различитих фаза културе. Оруђе и оружје израђивани су и од камена, кости и јеленских рогова, а техника њихове израде и облици ослањали су се на неолитску традицију. Керамичка производња, судећи по бројним симболичким декоративним мотивима, имала је често, поред утилитарне, и ритуалну функцију. Разноврсне посуде фине фактуре (плиће и дубље биконичне зделе, тзв. терине, амфоре, зделе на ниској прстенастој нози или на четири кратке ножице, пехари с једном дршком, тањири и купе на крстастој нози), печене су у тоновима од сивомрке до црне боје и најчешће имају сјајне, полиране површине. Веома богато су украшене, а декоративни ефекат почива на контрасту тамне подлоге и белог орнамента. Орнаментални мотиви, најчешће геометријски (косо или мрежасто шрафиране траке, цик-цак траке, троуглови, ромбови, розете, шаховска поља, крстови), организовани у оквиру метопских поља или фризова, изведени техником дубореза, ровашења и урезивања, и испуњени белом инкрустацијом, формирају веома сложене декоративне композиције и често покривају целу површину посуде, а каткад и њихову унутрашњост. Ретке фигуралне представе (тзв. идоли са Љубљанског барја, посуда у облику птице -- тзв. вучедолска голубица), као и остали предмети култне намене (двојне и троделне посуде, модели пећи, тзв. кадионице) украшени су на исти начин. Специфичан облик култних предмета у в. к. представљају жртвеници у облику рогова (тзв. консекративни рогови), каткад монументалних димензија.

ЛИТЕРАТУРА: R. R. Schmidt, Die Burg Vučedol, Zg 1945; С. Димитријевић, „Вучедолска култура и вучедолски културни комплекс", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, III, Сар. 1979; Вучедол, треће тисућљеће п.н.е., Зг 1988; N. Tasić, Еneolithic Cultures of Central and West Balkans, Bg 1995.

Д. Николић