ВРХБОСАНСКА НАДБИСКУПИЈА

ВРХБОСАНСКА НАДБИСКУПИЈА, административно-управно подручје римокатоличке цркве у Босни са седиштем у граду Врхбосна. Назив је добила од средњовековног града Врхбосне, у жупи Врхбосни, око извора реке Босне у Сарајевском пољу. Врхбосна је испочетка био назив жупе, у којој је главно место био Которац, а после постаје назив града. Први помен града Врхбосна на простору данашњег Сарајева, у којем су радили дубровачки трговци, потиче из 1379. На подручју жупе Врхбосна још у првој половини IV в. јавља се Бистванска бискупија са седиштем у Новој Бистви, код данашње Зенице, одакле јој је и назив. Бискупија је, према актима Солинских сабора из 530. и 533, била превише задужена и превише пространа, па је тражено да се подели, али је то одгођено. На овом подручју историјски најстарија бискупија била је у Требињу, основана најкасније крајем X в., а највећу улогу је имала Босанска бискупија о којој се ништа не говори све до XI в., када се помиње Provinciale Вetus и то на основу података, по свој прилици, од 1050. до 1060. Њено је средиште у XIII в. у Врхбосни, где су бискупи доминиканци саградили катедралу Св. Петра. Папски документи говоре да је 1067. папа Александар II митрополитску власт потврдио барском надбискупу у Дукљи, која се око средине XII в. налазила под Дубровачком митрополијом. У то време бискупија се нашла под снажним утицајем богумилског и патаренског кривоверја, које је више било политичке а мање верске природе. Папски изасланик Иван де Касамарис је већ 1203. добио задатак да истражи патаренску јерес. Он је папи Иноћентију III јавио да је у Босни умро бискуп, те да би било добро да се на његово место постави какав Латин и ту подигну још три или четири нове бискупије. У Риму је 1232. босански бискуп приказан као кривоверник и неписмен, чак толики незналица да се није знао ни крстити. Због тих оптужби су против Босне предузимани крсташки походи. Угарско-хрватски и славонски војвода Коломан је против патарена водио војничку акцију. Он је Босанску бискупију обдарио великим и богатим поседима у Ђакову и у Блезини код Брода. Коломанову даровницу потврдили су папа Гргур IX (1239) и мађарски краљ Бела IV (1244), те се тада (1248) босански бискуп отцепиo од дубровачког и подвргнуо калочком митрополиту. Ако не тада, оно свакако крајем XIII в., услед претње „босанских крстјана" и продора Татара, бискуп је напустио Босну и повукао се на свој посед у Ђаково. Након тог пресељења за католике у Босни су бринули новопридошли доминиканци. Ситуација за католике се поправила тек после доласка фрањевачких мисионара у Босну (1291). Фрањевцима је успело да окупе католике, придобију босанске владаре и покатоличе многе „босанске крстјане". Почетком XV в. у средишту Босне је успостављена Височка бискупија. Тај раст и напредовање католичке цркве у Босни заустављен је честим турским упадима на босанско подручје и коначно турским освајањем Босне 1463.

За турског господства, које је изазвало велике промене на босанском тлу, не само политичке него и верске, социјалне и етничке, наслов босанског бискупа носили су понајвише мађарски каноници, а бискупијом су практично управљали фрањевци, који су се у ту сврху заређивали у бискупе на наслов које стране бискупије. Босанским фрањевцима, са фра Анђелом Звиздовићем на челу, успело је да за босанске католике испослују одређене привилегије које су им зајамчене Ахднамом (Царским писмом). То је писмо постала основица за односе између католичке цркве у Босни и турске владе. То правно признање није католицима јамчило равноправност и сигурност. Турски зулуми, намети и угњетавање хришћанске раје у Босни, присиљавали су је на бежање у прекосавске крајеве Хабзбуршке монархије и на примање ислама, чиме се успостављала доцнија етничка и верска слика у Босни. Након турског пораза под Бечом 1683. и исељавања хиљада католика из Босне, она је за босанског бискупа била неприступачна. Он из Ђакова скоро 40 година није могао да обиђе вернике. Да би се окончало такво тешко стање, Света столица је 1735. именовала апостолског администратора за Босну, коју је 1846. поделио на босанску и херцеговачку. Попут апостолских управитеља и апостолски намесници су све до пред крај турске управе становали у самостанима, обилазећи своје вернике. Како су имали обичај да се мешају у унутрашње послове реда, више пута су долазили у оштре сукобе са осталом браћом.

Са аустроугарском окупацијом БиХ дошло је до побољшања положаја католичке цркве. Папа Лав XIII је 1881. отцепио БиХ од Ђаковачко-сремске бискупије, укинуо босански и херцеговачки викаријат, затим основао В. н., Мостарску-дувањску и Бањалучку бискупију, које је са Требињском потчинио врхбосанској надбискупској власти. Првим надбискупом је именован загребачки свеучилишни професор теологије Јосип Штадлер (1843--1918), родом из Славонског Брода. Он је положио темеље новој организацији и развитку католичке цркве у Босни, са живом делатношћу на верском, просветном, културном и националном пољу. Саградио је катедралу у Сарајеву, дечачко семениште и гимназију у Травнику, богословско семениште и Цркву Св. Ћирила и Методија у Сарајеву, каптол и надбискупски двор, више цркава и женских самостана. Основао је два сиротишта „Бетлехем" и „Египат" за децу, убожницу за старце, утемељио је Дружбу сестара „Служавки Малог Исуса", у циљу да се брине за сиромашну и напуштену децу, старије и сиромашне уопште. После Штадлера, на надбискупској столици су од истакнутих великодостојника били: Иван Шарић од 1922, Марко Алауповић од 1960, Смиљан Фрањо Чекада од 1970, Марко Јозиновић од 1977. и Винко Пуљић од 1991, а од 1994, као кардинал Свете римске цркве, све до данас.

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Џаја, Католици у Босни и западној Херцеговини на пријелазу из 18. у 19. стољеће, Зг 1971.

Ђ. Микић