Врсте речи

Врсте речи, класе речи издвојене комбиновањем трију критеријума: облика, значења и функције. Традиционално се у српском језику, као и у другим словенским језицима, речи обично деле на десет врста, које обухватају главне в. р.: именице (нпр. човек, жена, дете), заменице (нпр. ја, ти, он), придеве (нпр. добар, јак, прав), бројеве (нпр. два, двоје, други), глаголе (нпр. живети, дати, ићи), прилоге (нпр. данас, одмах, ту); и помоћне в. р.: предлоге (нпр. из, на, у), везнике (нпр. а, али, и), речце (нпр. бар, већ, чак), узвике (нпр. ах, бум, пст). Систем в. р. није потпуно исти у свим језицима, нпр. у језицима који имају члан, он се понегде сматра посебном в. р. Главне в. р. међусобно се разликују по томе што свака од главних врста: а) има неко опште значење, нпр. за именице то је широко схваћена предметност, а за глаголе процесуалност итд.; б) има само за ту в. р. својствен комплекс граматичких категорија, нпр. за именице у српском језику то су категорије рода, броја, падежа и животности, а за придеве рода, броја, падежа, животности, придевског вида и степена поређења итд.; в) има неки за ту в. р. карактеристичан тип парадигме (нпр. супстантивна деклинација, адјективна деклинација, конјугација), иако постоје и прелазни случајеви; г) има неку за ту в. р. примарну синтаксичку функцију (поред случајева употребе у секундарним функцијама), нпр. примарна синтаксичка функција именица је функција субјекта, глагола -- функција предиката итд. Границе између в. р. нису оштре. У оквиру сваке в. р. постоје њени типични представници по сва три критеријума и мање типични, тј. нетипични или прелазни случајеви у систему в. р., нпр. именице типа доброта по значењу су блиске придевима, именице типа певање по значењу су блиске глаголима, прилози типа тамо по упућивачкој функцији и категоријалности значења блиски су заменицама итд. Иако се речи деле на врсте по три поменута критеријума, у издвајању неких врста речи предност се даје једноме од њих, нпр. заменице и бројеви су облички доста разнородне речи, али су заменице издвојене у засебну в. р., пре свега, по својој упућивачкој функцији и по категоријалности значења, а бројеви по специфичном количинском значењу.

Недоследност примене наведених критеријума оставља могућност за покушаје другачијих подела речи на врсте, нпр. на поделу главних в. р. на I) оне које именују, као именице (човек), придеве (добар), глаголе (живи), прилоге (лепо), II) оне које упућују, као именичке заменице (он), придевске заменице (другачији), глаголске заменице (преиначити), прилошке заменице (овако); III) оне које квантификују, као именичке бројеве (два), придевске бројеве (други), глаголске бројеве (удвостручити), прилошке бројеве (удвоје).

При подели речи на в. р. по првенствено синтаксичком критеријуму издвајају се: 1. речи с лексичко-граматичким функцијама: 1.1 речи које конституишу именски израз или реченицу -- 1.1.1. речи које конституишу именски израз (именице и именичке заменице), 1.1.2. речи које конституишу реченицу (глаголи); 1.2. речи које не конституишу ни именски израз ни реченицу -- 1.2.1. речи са примарно адвербијалном функцијом (прилози), 1.2.2. речи са примарно атрибутском функцијом (придеви); 2. речи са претежно граматичким функцијама: 2.1. граматичке речи са примарно синтаксичко-семантичком функцијом -- 2.1.1. граматичке речи именског израза (предлози), 2.1.2. граматичке речи именског израза или реченице (везници); 2.2. граматичке речи са примарно синтаксичко-прагматичком функцијом -- 2.2.1. комуникацијски самосталне граматичке речи (узвици), 2.2.2. комуникацијски несамосталне граматичке речи (речце).

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I, Бг 1986; А. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српског језика за гимназије и средње школе, Бг 2010; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; П. Пипер, „Српски језик", у: Јужнословенски језици, Бг 2010.

П. Пипер