ВРШАЦ

ВРШАЦ, град на југоисточној периферији Баната и центар општине површине 800 км^2^, у којој је 2011. у 24 насеља живело 51.217 становника. В. се налази на граници плеистоцене терасе (око 100 м н.в), Вршачких планина (на овом локалитету до 250 м н.в) и тектонске депресије Мали вршачки рит (око 90 м н.в). За регионални положај града важна је лесна греда Ат која олакшава пут преко водоплавних тектонских депресија у источном Банату. Њоме је трасиран и најважнији пут овог подручја, Београд--Темишвар, на чијој се средокраћи налази В. Секундарни значај има пут Зрењанин -- Вршац -- Бела Црква, а локални значај пут ка Оравици у Румунији, који је 1918. пресекла државна граница. Прва пруга изграђена је 1858. између Темишвара, В. и Базјаша (лука на Дунаву). Пруга према Зрењанину изграђена је 1891, а према Београду етапно 1894--1935. Пругама за Зрењанин и Белу Цркву не одвија се путнички саобраћај.

Први помен насеља на овом месту је из 1427. Тада се оно звало Подвршан или Подвршац („град под врхом"). Није утврђено када је саграђена тврђава изнад њега, али се зна да су је Турци први пут освојили 1456, а затим дуготрајним освајањем Баната 1552. задржали у свом поседу. Током тог периода ово место мењало је статус од паланке до вароши и касније до обичног села. У В. су тада постојале три џамије, једна медреса, једна текија, две основне школе, јавно купатило, два хана и 110 дућана. В. је тада имао неколико водовода који су воду са Брега доводили у велику цистерну у центру града. У време доласка аустријског суверенитета 1718. В. постаје седиште округа, када почиње његова континуирана еволуција и насељавање Срба, а касније и Немаца, Шпанаца, Мађара и др. Град нагло почиње да се шири и развија као две општине − Српски В. и Немачки В., које се 1794. уједињују у једну муниципију са равноправном поделом власти, уз принцип рестаурације и алтернације на најзначајнијим функцијама. Град, који је тада имао 1.480 кућа, добија 1804. статус слободног тржишта, а 1817. привилегије слободног краљевског града. Године 1836. у њему је било 14.134 становника. У основи развоја насеља стајали су трговина, занатство, пољопривредни потенцијали околине и посебно значајна производња вина. Већем активирању тих привредних потенцијала сметао је периферан положај у држави и тадашњи услови саобраћаја. Већ средином XIX в. почиње „калдрмисање" путева ка околним градовима, а 1858. и градња прве железничке пруге. То је на једној страни угрозило занатску производњу, којој су почели да конкуришу доступнији индустријски производи, а на другој страни довело до отварања првих фабрика. Поред старих погона текстилне индустрије изграђени су ливница, фабрика за прераду коже, производњу намештаја, пољопривредних машина и др. До 1910. број становника порастао је на 26.941.

Застој у развоју настао је после I светског рата и повлачења државне границе у непосредној близини, чиме су деградирани неки квалитети регионалног положаја града. Нови поремећај доводи II светски рат и исељавање већег дела Немаца, а затим и затегнути односи између Југославије и земаља Источног блока. Последњих деценија XX в. развој града је нормализован, те он користи све предности пограничног положаја и привредне сарадње са суседном Румунијом. Све већи значај добија индустрија: три фабрике текстилне индустрије, по две фабрике дрвне и хемијске индустрије, седам фабрика прехрамбених производа, фабрика обуће и ливница. Развијене су и друге градске функције, захваљујући чињеници да је В. велик град и да захвата пространо гравитационо подручје у којем је много малих насеља, без основних јавних служби, у великој мери упућених на В. (образовне, здравствене, административне функције и др.). Године 2002. индустрија је упошљавала 33,5%, трговина 15,2%, здравство 8,8%, а пољопривреда свега 5,8% активног становништва. Исте године овде је живело 36.623, а 2011. 36.040 лица (77,1% Срба и мање групе Мађара, Румуна и др.). По морфолошким карактеристикама В. је сложено насеље које се простире на три геоморфолошке целине (планина, плеистоцена тераса, тектонска депресија). Најстарији делови смештени су на контакту терасе и депресије, што је карактеристика положаја села. Они су имали много својстава стихијске градње, са уским и кривудавим улицама. То стање је измењено регулацијама извршеним између 1797. и 1804. Немци су се населили почетком XVIII в., а њихов део насеља грађен је по плану. Колико су то топографске прилике и грађевинско наслеђе дозвољавали, тај део насеља има правоугаону основу и решеткаст распоред улица. Градске функције развијале су се релативно касно и на периферијама ових делова насеља формиран је центар с пијацама и главним улицама. Новији делови града настали су на периферијама, па чак и на стрмим планинским теренима неподесним за градњу.

С. Ћурчић

Праисторијска археолошка налазишта. Упркос претежно равничарском карактеру, Јужни Банат представља динамичну географску област испресецану бројним водотоковима, депресијама, лесним терасама и шумовитим бреговима. Карактеришу га честе и нагле промене рељефа са доминантним Вршачким планинама и шумовитим бреговима, док се са североистока ка Дунаву пружа долина Караша, која представља природну комуникацију ка југу. Град В. и његова ближа околина одликују се великим бројем праисторијских локалитета, који обухватају широк временски период од млађег палеолита до латена. Поред Ватина -- Беле Баре, 10 км на северу и Жидовара код Орешца на југу, значајан је и Орешац (село), локалитет формиран на благој падини лесног платоа, која гледа на долину Караша. Данас је на овом месту центар села, а у непосредној близини налази се црква. Откривен је 1955. приликом копања дренажног канала поред пута ка селу Парта. Том приликом је Растко Рашајски обавио мања заштитна ископавања приликом којих су откривена три гроба са спаљеним покојницима положеним у керамичку урну. Народни музеј из Београда обавио је 1959. обимнија истраживања и том приликом откривене су две некрополе средњег и позног бронзаног доба, које припадају културама Дубовац -- Жуто Брдо и Белегиш I/II. Такође су констатовани остаци насеља млађег гвозденог доба. *В.--Ат је локалитет на југозападној падини високе лесне греде, која је представљала обалу Малог рита; откривен је приликом прокопавања канала В. -- Велико Средиште 1888, а у старијој литератури се наводи под именом Wеstrand (западни руб града). Експлоатација песка довела је до открића трагова живота из различитих праисторијских периода и касне антике. За латен је од посебног значаја гроб са спаљивањем откривен 1972, чије прилоге чини искључиво накит. Поред бронзаних фибула посебно је вредна делимично фрагментована наруквица израђена од сребрног лима, јединствена по форми и пластичним украсима. На проширеним крајевима има рељефни вегетабилни украс са вретенастим бочним додацима, аналогно келтском накиту ове врсте. Примерак из В.--Ата дугује своје композиционо и типолошко порекло латенској уметности средње Европе, али поседује и карактеристичне елементе који одговарају стилу Источних Келта, уз утицаје из дако-трачке средине, изражене у обради шупљих сребрних наруквица са зооморфним завршецима. Датовање наруквице и гробних прилога у крај II и почетак I в. п.н.е. означава време укопа, док сама наруквица према стилским карактеристикама може да припада III в. п.н.е. Стари Лудош је локалитет на југоисточној падини високе лесне греде, која је представљала обалу Малог рита, откривен је приликом прокопавања канала В. -- Велико Средиште 1888. Кустос Градског музеја у В. Феликс Милекер приликом обиласка терена констатовао је да се ради о две некрополе из неолитског доба са скелетним сахрањивањем и касног бронзаног доба са спаљеним покојницима, од којих је стотинак уништено. Приликом изградње железничке пруге В.--Гатаја 1895, прокопан је нови део средиштанског канала и том приликом раскопано је и уништено око 200 гробова са спаљеним покојницима. У периоду 1912--1914. уништено је још 20 гробова, а Милекер је у току неколико мањих заштитних ископавања истражио 15 гробова и том приликом откривена је антропоморфна статуета од печене земље, која је у стручној литератури позната као „Вршачки идол". Потпорањ--Кремењак је локалитет 6 км јужно од В., у близини села Потпорањ. Милекер га је открио 1882, након почетка хидролошких радова на овом потесу, а 1899. извршио је прва ископавања. Изградњом канала Дунав--Тиса--Дунав (ДТД) 50-их година XX в. пресечен је и уништен велик део локалитета. Том приликом извршена су и мања заштитна ископавања. Утврђено је да је некадашње насеље захватало источни руб данашњег села, и даље на исток према железничкој прузи В. -- Бела Црква. Сматра се да налазиште заузима око 2 км^2^, док је дебљина културног слоја 2,5--3,4 м. У јужном делу локалитета налази се насеље енеолитског и средњег бронзаног доба, у северном насеље старијег и млађег гвозденог доба, као и некропола касне антике. Спорадично су налажени и материјални остаци старијег неолита. *В.--Козлук је локалитет на северним обронцима Вршачког горја, на око 4 км од В. Први материјал са овог локалитета забележен је 1898, када је приликом риголовања земљишта за виноград откривен материјал старијег неолита. Мања заштитна ископавања, која су претходила поновном дубоком регулисању земљишта, предузета су 1954. и том приликом констатовани су остаци шест земуница и два скелетна гроба старијег неолита. Локалитет је вишеслојан с израженом хоризонталном стратиграфијом, па су тако поред насеља и некрополе старијег неолита забележени и камени артефакти млађег палеолита, керамика млађег неолита, једна остава бронзаних предмета, материјал развијеног гвозденог доба и позне антике.

Д. Јовановић

Античка археолошка налазишта. У XIX в. у Градском парку су откривени наводно делови римског пута и утврђења. Међутим, осим више остава -- скривница римског новца из времена Константина Великог, у овом граду су констатовани трагови сарматске културе. Двориште Епархије банатске је археолошки локалитет на којем је откривена велика некропола инхумираних покојника. На основу карактеристичних налаза утврђено је да су се на овој некрополи од средине III до средине V в. н.е. сахрањивали Сармати, варварски народ кавкаског порекла. Покојници, нарочито жене, сахрањивани су у богато украшеној одећи, са луксузним накитом и керамичким посудама у којима су остављани дарови у храни и пићу. Елементи сaрмaтске ношње констатовани нa некрополи у дворишту Епaрхије бaнaтске су ниске од стaклених перли, вез нa одећи сa пришивеним перлицaмa, aмулети у виду звонцa и „буренцетa", те фибуле (споне), којима је на раменима или грудима причвршћивана одећа. Кружне, плочасте фибуле су израђиване од сребра, украшене филиграном и гранулацијом. Такође, јавља се тип фибула у виду капсуле, богато украшених филиграном и гранулацијом, које у средишту имају уметнуту гему од стаклене пасте. На овим гемама приказан је мушки лик, који иконографски одговара представама бога Сунца, Сола. С обзиром на археолошки контекст налаза и озваничење култа Непобедивог Сунца (Sol Invictus) у време тетрархије и владавине Константина Великог, портрети на фибулама из В. највероватније представљају потоњег владара. Наиме, ове фибуле су можда дистрибуиране на сарматску територију као средство римске пропаганде после успешног похода овог цара против Гота 322. Ове луксузне фибуле израђиване су у барбарикуму, под утицајем хеленистичких занатских центара из градова на обалама Црног Мора и Медитерана, а можда и у оквиру њихових филијала у Карпатском басену. Постоји мишљење да су плочасте фибуле у барбарикуму израђивали путујући, римски мајстори, који су своју делатност обављали с обе стране Лимеса, повремено боравећи на римској или „варварској" територији. Према гробним налазима из дворишта Епархије банатске сарматске жене су носиле луксузне фибуле, појединачно или у пару. Од осталог накита, уз поменуте ниске полихромних перли, у гробовима су налажене наушнице, наруквице и прстење. То све одражава висок социјални статус појединих жена у сарматској заједници, сахрањиваној на некрополи у В., што можда указује на матрилинеарно друштво.

С. Петковић

Историја. Стари средњовековни В. освојен је од стране Турака приликом похода Мехмед-паше Соколовића на Банат 1552. Турци нису обнављали стари град, па је од некадашњег подграђа настало ново насеље В. (бивши Подвршац). У њему је дуго постојала стална посада мартолога. Ранији град В. касније је прозван Кулом. Током Дугог рата између Аустрије и Турске град је 1594. био поприште устанка Срба у Банату, који је предводио вршачки владика Теодор Несторовић. Најпре га је током марта похарао Петар Мојзош, у ширем склопу операција везаних и за односе ердељског владара са Османлијама. Извори су сведочили да је после овог догађаја Синан-паша пренео мошти Светог Саве из Милешеве у Београд и спалио их на Врачару. У њему се, после заузимања маја 1594, налазило више устаничких чета. Српски прваци окупљени у њему средином јуна захтевали су да се наставе борбе, полажући наде у ердељског владара Жигмунда Баторија. После војног слома устанка епископ Теодор Несторовић се враћа у В., где је био ухваћен и жив одеран. По опису Евлије Челебије В. је био средиште и Османске власти и српског православног епископа. Епархија је највероватније формирана после обнове Пећке патријаршије 1557. Град је био богат, а имао је преко 300 кућа. После догађаја из устанка 1594. почињу се развијати занати и трговина. У периоду 1660--1666. помиње се као једно од српских насеља у Банату. Тада се у близини В. помињу манастири Месић и Мало Средиште. Према подацима из 1713. у В. је било 102 српска дома. Аустријанци освајају град током рата са Турском 1716--1718. У њему је током 1717. била јака војна посада на челу са грофом Мерсијем. Од тада све до 1918. он је у територијалном и административном погледу везан за Хабзбуршку монархију (од 1867. Аустроугарску), што је резултирало досељавањем великог броја Немаца, током процеса колонизације Баната. У управном погледу град је био везан за Темишвар, као средиште новоформиране области. Године 1749. у граду је било 300 православних домова. Приликом познатог процеса исељавања Срба из развојачене Потиско-поморишке границе, једно од насеља у Славјаносербији (у Русији) понело је име В. О снази српског грађанства које почиње да се јавља у граду сведоче и велелепна Саборна црква и Владичански двор, чију дворску капелу осликава Никола Нешковић 1762. Манојловићи, Несторовићи, Кумановићи, Спајићи и др. представљали су најпознатије српске породице. После доношења Регуламента и Деклараторије 1770. и 1777, које су унеле читав низ промена у погледу положаја Срба, долази до побуне Вршчана због одредаба које су се односиле на сахрањивање, што је тумачено нападом на православну веру. Уследиле су промене и у друштвеном животу. Прва апотека је отворена 1784, пре сомборске и земунске. Од 1777. В. је придодат Тамишкој жупанији, али је сачувао извесну аутономију до 1848. Иако је постао део жупаније, град је чинио један од пет округа банатског рударског диштрикта, који је формиран 70-их година, од В. и још 82 места. Од 1783, функционишу немачка и српска општина. Цар Јозеф је 1784. колонизовао 1.000 Немаца који су насељени и у српском делу. Срби су чинили три четвртине становника, а имали су своје кнезове и оберкнезове. До уједињења обе општине, српске и немачке, долази по одлуци цара Франца 12. IX 1794, док је званичан документ о трговачким повластицама и магистрату издат 28. VI 1795. Више представника овог града било је на знаменитом Темишварском сабору 1790. Статус слободног краљевског града је добијен 9. X 1817. Почетком XIX в. постојале су Нижа латинска школа (основана 1790, радила је до 1819) и Богословија, која је почела са радом 1822. са српским и румунским одељењима. Она је престала да ради 1848, обновљена је 1854. Одлуком Црквено-народног сабора 1864/65, у склопу решавања српско-румунског црквеног спора, Богословија је престала са радом. Град је 1816. имао 6.000 становника, док је 1846--1847. тај број био 8.564. В. је било једно од места које је имало позоришну трупу 30-их година XIX в. Почетком Револуције 1848. у њему су, као и у Новом Саду, паљене матрикуле вођене на мађарском језику као израз револуционарног одушевљења. Током борби између српских и мађарских јединица град је више пута прелазио у руке једне или друге стране. Напади српских војника током августа и септембра махом су одбијани, али је град освојен 19. I 1849. После мађарске офанзиве град долази у њихове руке 3. маја исте године. Након успостављања војне управе, после револуционарних догађаја, за управитеља је изабран Исидор Николић Србоградски, да би град дошао у састав Војводства Србије и Тамишког Баната. Од 1870. В. добија статус самосталне муниципије, док је Василије Лазаревић именован за првог вршачког и темишварског великог жупана. Мора се истаћи да је 80-их година у граду заживео јак покрет тзв. вршачких социјалиста на челу са Лазаром Нанчићем и Јашом Томићем, који ће играти важну улогу у политичком животу Срба пречана. Вршачки социјалисти чине окосницу приликом формирања Српске народне радикалне странке, која ће имати одлучујућу улогу код Срба у Аустроугарској све до њеног распада. Формирањем Краљевине СХС, чији део је постао и град В., наставља се његов привредни и културни развој у новој административној целини, све до ратних догађаја 1941--1945.

Г. Васин

У међуратном периоду био је средиште среза у оквиру Дунавске бановине. У самом граду је живело 29.411 становника, а на територији Среза В. још 38.716. Након што је Краљевина Југославија доживела слом у Априлском рату 1941, немачке трупе су ушле у В. 11. IV. Већ наредних дана започињу прогони Срба и Јевреја, одузимање имовине, одвођења на рад, хапшења. Стрељање више Срба од стране фолксдојчера извршено је 23. IV. Сви вршачки Јевреји сакупљени су 14. VII у дворишту Градске куће и полиције, затим одведени у зграду Војне музичке школе, а сутрадан транспортовани за Београд. У В. је у јуну 1941. формиран први СС батаљон од локалних Немаца, који је представљао заметак СС дивизије Принц Еуген. Банат је током окупације административно припадао окупираној Србији, али са посебном немачком управом са центром у Петровграду (Зрењанину). Реорганизацијом квислиншке управе у Србији 26. XII 1941. Банат је постао један од 14 административних округа у оквиру окупиране Србије. В. је ослобођен 2. X 1944, заједничким дејствима Црвене армије и НОВЈ. Од 15. X у граду је боравио врховни командант НОВЈ Јосип Броз Тито и одатле руководио завршним борбама за ослобођење Београда. Након ослобођења, немачко становништво је, као и на другим просторима који су претходних година били под немачком окупацијом, изложено одмаздама, притисцима и протеривању. Део вршачких Немаца послат је на принудни рад у Совјетски Савез. У самом В. се налазио сабирни логор за Немце.

М. Гулић

У народној поезији В. се ретко јавља. У песми Смрт војводе Кајице (Вук II, 81) град се помиње у неисторијском контексту као место чији се бан зове Немеш.

М. Детелић

Споменици културе. Недалеко од В. као раскрснице многих путева пролазио је римски пут који је везивао Viminacium (данашњи Костолац), Lederatu (на острву Сапаји, код Банатске Паланке), Аggidavu (сада Варадија) са лимесом у Поморишју. У средњем веку В. се налазио на путу који полази од Дунава и води ка Лугошу, Темишвару, Трансилванији и Понту.

Један од симбола В. је најстарији сачувани средњовековни споменик, остатак старог града на врху Вршачког брега познат као Вршачки замак или кула. Турско освајање подграђа и утврђења 1552. претворило је град у варош оријенталног типа. Након одласка Турака (1716) у историји В. започиње нова епоха. Град постаје средиште новооснованог Вршачког диштрикта 1718. Успостављањем аустријске власти и досељавањем Немаца изграђен је српски и немачки део насеља.

Оба дела су 1794. спојена у административну целину, али је језгро града већ раније почело да се формира подизањем низа сакралних, јавних и стамбених зграда. У овом периоду саграђене су многе грађевине сачуване до данас: католичка црквица на Брегу, Капела Св. Крста (1720), Капела Св. Рока (1739), Двор православне Епархије банатске (1757--1763), Црква Успења Богородице (1763), Саборни храм Св. Николе (1783--1785) и римокатоличка црква (1860--1863). У историјском језгру града очувано је неколико зграда подигнутих у XVIII столећу, међу којима је зграда Старе апотеке, позната као „Апотека на степеницама", првобитно стамбена грађевина високог приземља, која је у другој половини XIX в. добила класицистичкe стилске одлике. У овом периоду саграђена је кућа звана „Код два пиштоља", која је, без упадљивих стилских обележја, осим профилисаног кровног венца, служила као свратиште. Почетком XIX столећа на Тргу победе изграђена је велика угаоно постављена стамбено-пословна зграда са елементима класицизма, која је 1807. откупљена и у њу смештен Магистрат. Због промене намене уследиле су измене на грађевини, тако да она сада има само неке елементе класицистичког израза. Калдрмисање улица и тргова почело је 1820, а следеће године отворена је и друга апотека. На тадашњем Новом православном гробљу 1837. подигнута је црква. У градском парку, уређеном 1797, изграђена је варошка арена (1803) за јавне приредбе и наступе.

Већина сачуваних грађевина у средишту града настале су средином или крајем XIX в. у духу архитектуре историјских стилова или романтизма: зграда Конкордије, коју је 1847. саградило прво Акционарско друштво из редова занатлија (формирано 1833); зграде дечјих вртића на Пашићевом тргу и на Тргу победе, са примењеним елементима романтизма; стамбено-пословна кућа из 1868, подигнута на месту старије зграде у којој је становао Јован Стерија Поповић. Приближно у исто време, 1870, изграђена је приземна стамбена зграда трговца Фриша (Фришова палата), која је почетком XX в. променом унутрашњег и спољашњег изгледа добила стилске одлике сецесије. Поред ових, у историјском центру В. постоји још низ зграда које, мада нису заштићене као споменици културе, својим изгледом доприносе лепоти амбијента просторне целине. Изградњом и уређењем променаде на данашњем Светосавском тргу (1873) оформљено је градско језгро које је углавном сачувано до данас. Швајцарски трговац Бернард Штауб 1880. подиже подрум „Хелвеција", а вршачки виноградари излажу своје производе у свим већим европским градовима. Асфалтирање улица и тргова започело је 1891. Нова зграда железничке станице саграђена је 1900. Неколико километара источно од В., окружен виноградима, налази се манастир Месић. Поставши самостална муниципија 1872, В. је добио свог првог жупана и првостепени суд.

Све што је пронађено током систематских археолошких истраживања на платоу са донжон-кулом 1997--2002. похрањено је у Градском музеју. Године 2009. донета је одлука да се градско утврђење као културно-историјски споменик од великог значаја преименује у Вршачки замак и у потпуности реконструише. Године 2011. отпочела је и темељна реконструкција монументалне зграде у центру В. у класицистичком стилу позната као „Конкордија". Осим сталне музејске поставке у њој ће се од 2013. налазити Регионални центар за заштиту, презентацију и истраживање културне баштине Баната. У том пројекту учествују Музеј Банатул из Темишвара и вршачки Градски музеј.

М. Костић

Прве наговештаје о постојању књижница у В. имамо већ 1820. без ближих података, али већ 1837. почиње да ради Српска касина, касније преименована у Српску читаоницу, која је, као једна од првих код Срба радила до 1848, а 1871. основана је поново Српска читаоница. После ње у В. је основано још неколико занатлијских и грађанских читаоница: Српска занатлијска читаоница (1884), Српска ратарска читаоница (1896) и Српска читаоница (1897). Градска библиотека која и данас ради основана је 1887. у оквиру Реалне гимназије као Народна педагошка, стручна и омладинска библиотека комуналне школе. Њен оснивач и први библиотекар је био Феликс Милекер, који је на основу одлуке Школског одбора 1894. основао у оквиру библиотеке и Градски музеј чији је он постао кустос. Обе установе на основу одлуке магистрата од 1905. раде као Градски музеј и библиотека, тј. као јединствена установа у истој згради све до 1946. Градска библиотека данас броји преко 200.000 свезака књига и периодике на српском, немачком, мађарском, румунском, француском, руском, енглеском и другим језицима, са изузетно богатом завичајном збирком и колекцијом старих књига и рукописа. Градски музеј је завичајни музеј комплексног типа са археолошким, историјским, етнографским и уметничким одељењем, значајном библиотеком и рестаураторском конзерваторском службом, у чијим се збиркама чува преко 250.000 предмета међу којима и многи од изузетне вредности.

Прва штампарија у В. почиње да ради 1855. Оснивач је Едуард Кирхнер, који од 1857. издаје прве вршачке недељне новине Werschetzer Gebirgsbote (Вршачки брдски гласник), а 1867. и Вршачку кулу, први српски лист који излази ван великих градова Новог Сада и Будима. Касније у В. излази велик број немачких, српских, мађарских и румунских листова, а ради истовремено у неким периодима и по пет штампарија.

Д. Белча

ЛИТЕРАТУРА: С. Милекер, Повесница слободне краљеве вароши Вршца, Пан. 1886; М. Косовац, Српска православна митрополија карловачка, Ср. Карловци 1910; Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. марта 1931. године, I. Присутно становништво, број кућа и домаћинстава, Бг 1937; С. Барачки, „Сарматски налази из Вршца", РВМ, 1961, 10; Д. Крстић, „Три праисторијске некрополе у Орешцу", ЗНМ, 1961--1962, 3; М. Марковић, Географско-историјски именик насеља Војводине, Н. Сад 1966; Р. Рашајски, „Оставе Вршачког Горја", РВМ, 1972--1973, 2; B. Јovanović, „А Silver Bracelet from Yugoslavia", Аrchaeology, 1974, 27/1; С. Барачки, Накит Сармата у Банату са прегледом сарматских налазишта, Вш 1975; Ђ. Момчиловић, Банат у народноослободилачком рату, Бг 1977; Љ. Шијачки, „Терор и пљачка окупатора у Банату 1941--1944. године", Истраживања, 1979, 7; Л. Ракић, Јаша Томић, Н. Сад 1986; С. Маричић, Суседи, џелати. Жртве. Фолксдојчери у Југославији, Бг 1995; Група аутора, Општина Вршац, Н. Сад 1995; А. Ивић, Срби у Војводини, Н. Сад 1996; З. Јањетовић, „Логорисање војвођанских Немаца од новембра 1944. до јуна 1945. године", ТИ, 1997, 1--2; Z. Janjetović, Between Hitler and Tito. The disappearance of the Vojvodina Germans, Bg 2000; Ј. Узелац, „Праисторијски одсек -- збирке металног доба", у: Градски музеј Вршац 1882--2002, Вш 2002; Ф. Милекер, Банатске историје, Вш 2003; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; Д. Милошевић, „Окупаторска подела Југославије 1941. године и положај Србије", Расински анали, 2005, 3; В. Ђ. Крестић, Јаша Томић, Н. Сад 2006; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; М. Ђорђевић, Археолошка налазишта римског периода у Војводини (Аrchaeological Sites from the Roman Period in Vojvodina), Бг 2007; Културно наслеђе Војводине, Н. Сад 2008; Војводина, 1--2, Н. Сад 2009; С. Вечански, „Заштита и ревитализација старог градског језгра Вршца", ГДКС, 2009, 33; С. Петковић, Римске фибуле у Србији од I до V века н.е., Бг 2010; С. Вечански, „Вршачки замак", ГДКС, 2010, 34; Д. Микавица, Српско питање на Угарском сабору 1690−1918, Н. Сад 2011; Д. Његован (прир.), Живот, рад и држање домаћих Немаца (фолксдојчера), Н. Сад 2012.