ВРЕМЕ ГЛАГОЛА

ВРЕМЕ ГЛАГОЛА, граматичка категорија која као језички одраз објективног времена служи за изражавање темпоралне локализације ситуације (догађаја, процеса, стања), о којој се говори у реченици. Дата локализација се саодноси са хронотопом hic et nunc ('овде и сада'), при чему помоћу система индикативних облика (временских глаголских облика са објективно-модалним значењима реалности) упућује на један од три временска плана -- садашњост, прошлост или будућност -- који су међусобно супротстављени као симултаност ('сада'), антериорност ('пре') или постериорност ('после') неког догађаја у односу на време говорне ситуације или, пак, у односу на неку другу тачку одмеравања. При томе примарну улогу има садашњост, односно презентски облик као немаркирана форма (по критеријуму одмеравања времена радње према тачки говора) насупрот маркираним формама (за одређивање прошле или будуће радње). В. г. које се одређује у односу на говорни тренутак назива се апсолутним синтаксичким индикативом (нпр. у реченици Он је прочитао чланак глаголски облик је прочитао има значење апсолутног прошлог времена јер се процес остварио пре говорног тренутка), док се в. г. за чије одређење као полазна тачка одмеравања служи време остварења другог процеса назива релативним синтаксичким индикативом или релативом (нпр. у реченици Он је рекао да ће прочитати чланак глаголски облик ће прочитати има значење релативног будућег времена јер тачка одмеравања није време говорне ситуације него време остварења процеса исказаног перфекатским глаголским обликом је рекао). Када се, пак, глаголски временски облици употребљавају за означавање нереализованих радњи (ван своје временске ситуације), онда се може говорити о њиховој модалној употреби или модусу (нпр. у реченици Ако читаш / си читао / ћеш читати књигу, јави ми глаголски облици читаш / си читао / ћеш читати имају значење хипотетичке модалности). До неподударности граматичког значења в. г. (у глаголским облицима) с реалним временом реализације догађаја о којем је реч долази не само у случајевима релативне употребе временских облика већ и при транспозицији (пренесеној, метафоричкој употреби временских облика, када се говорник у мислима преноси на други временски план), нпр.: Сутра путујем у Београд (граматичко значење облика садашњег времена је реално остварење радње после говорног тренутка, односно на плану који обухвата будуће време) или Идем ја јуче с посла и сретнем свога школског друга (презентски облици идем и сретнем означавају реално остварење радње пре говорног тренутка, односно на плану који обухвата прошло време). У неким језицима, међу којима је и српски, поједини облици в. г. указују и на временску дистанцу (близину или удаљеност догађаја), као код употребе плусквамперфекта где се означава радња која се завршила пре друге прошле радње („давнопрошло време"), нпр. Већ је био отпутовао (бе/ја/ше отпутовао), кад сам ја дошао кући. Временска локализација може се додатно изражавати и помоћу лексичких и синтаксичких средстава (прилошких одредаба за време /нпр. одредбе сутра и јуче у претходним примерима/, одговарајућих везника /Ја ћу се одмарати, док ти будеш радио; Пре него што кренем, позваћу те/ и сл.). Категоријално значење садашњег времена јесте представа радње исказане глаголом као процеса који се остварује, прошлог времена -- као већ оствареног процеса, будућег времена -- као процеса који ће се остваривати/остварити, односно као процеса који (по правилу, у зависној реченици) служи као нужан (хипотетички или временски) услов за остварење другог процеса (у главној реченици) са проспективним значењем. Због наглашене модалне обојености облика будућег времена (посебно футура II) постоје и мишљења да дате облике треба искључити из категорије в. г., односно да их ваља посматрати као начинске категорије.

В. г. тесно је повезано и с другим глаголским категоријама, посебно с категоријама начина и вида. Повезаност категорије в. г. и начина огледа се у томе што се временски облици образују само у изјавном начину (индикативу), који догађај о којем је реч представља као реалан у садашњем, прошлом или будућем времену, за разлику од заповедног начина (императива) и погодбеног начина (потенцијала, кондиционала), који дати процес представљају као иреалан, односно као жељени или претпостављени, услед чега не изражавају временска значења, него модална. Повезаност категорија в. г. и вида огледа се у томе што се глаголским видом одређује како могућност ограниченог или неограниченог образовања парадигме временских облика тако и карактер временских значења глаголских облика. У савременом српском књижевном језику видско-временски систем састоји се од седам облика -- три проста (презент, аорист и имперфект) и четири сложена (перфект, плусквамперфект, футур I и футур II). Презент свршеног вида (СВ) и несвршеног вида (НСВ) гради се помоћу личних наставака (а) у јд.: -м (1. л.), -ш (2. л.), -ø (3. л.) и (б) у мн.: -мо (1. л.), -те (2. л.), -е, -у, -ју (3. л.), нпр.: радим, радиш, ради, радимо, радите, раде; украдем, украдеш, ... украду; читам, читаш, ... читају; обучем/облачим, обучеш/облачиш, ... обуку/облаче; глаголи хт(ј)ети и моћи имају у 1. л. јд. наставак - у (хоћу, могу). Аорист се гради од глагола СВ (и врло ретко од НСВ) помоћу две врсте личних наставака, од којих се једни употребљавају за глаголе на -ти: (а) у јд.: -х (1. л.), -ø (2. л.), -ø (3. л.) и (б) у мн.: -смо (1. л.), -сте (2. л.), -ше (3. л.), нпр., урадих, уради, уради, урадисимо, урадисте, урадише (уп. од глагола НСВ: писах, писа, писа, писасмо, писасте, писаше), а други за глаголе на -сти и -ћи: (а) у јд.: -ох (1. л.), -е (2. л.), -е (3. л.) и (б) у мн.: -осмо (1. л.), -осте (2. л.), -оше (3. л.), нпр.: сретох, срете, срете, сретосмо, сретосте, сретоше; уђох, уђе, уђе, уђосмо, уђосте, уђоше. Имперфект се гради од глагола НСВ помоћу личних наставака (а) у јд.: -ах/-ијах (1. л.), -аше/-ијаше (2. л.), -аше/-ијаше (3. л.) и (б) у мн.: -асмо/-ијасмо (1. л.), -асте/-ијасте (2. л.), -аху/-ијаху (3. л.), нпр.: певах, певаше, певаше, певасмо, певасте, певаху; тресијах, тресијаше, тресијаше, тресијасмо, тресијасте, тресијаху. Перфект се образује од ненаглашених презентских облика глагола бити и радног придева глагола (СВ/НСВ), који се мења у броју и роду, с тим да се презент помоћног глагола налази или иза радног придева глагола, нпр. (у)радио/(у)радила/(у)радило сам/си/је, (у)радили/(у)радиле/(у)радила смо/сте/су, или испред њега, нпр. ... он је (у)радио/она је (у)радила/оно је (у)радило, ... они су (у)радили / оне су (у)радиле / она су (у)радила. Плусквамперфект се гради: (а) од перфекта глагола бити и радног придева глагола (СВ/НСВ) који се мења у броју и роду, нпр. био сам (у)радио / била сам (у)радила, био си (у)радио / била си (у)радила / било си (у)радило, био је (у)радио / била је (у)радила / било је (у)радило, били смо (у)радили / биле смо (у)радиле, били сте (у)радили / биле сте (у)радиле / била сте (у)радила, били су (у)радили / биле су (у)радиле / била су (у)радила, као и (б) од имперфекта глагола бити (са две варијанте -- бејах, бејаше итд. и бех, беше итд.) и радног придева глагола који се мења у броју и роду, нпр. бе(ја)х/бе(ја)ше/бе(ја)ше (у)радио/(у)радила/(у)радило, бе(ја)смо/бе(ја)сте/бе(ја)ху (у)радили/(у)радиле/(у)радила. Футур I образује се од презента ненаглашеног помоћног глагола хт(ј)ети и инфинитива СВ/НСВ (или њему конкурентне композиције „да + презент СВ/НСВ"), с тим да се презент помоћног глагола налази или испред инфинитива, нпр. ја ћу / ти ћеш / он (она, оно) ће, ми ћемо, ви ћете, они (оне, она) ће радити/урадити, или иза њега -- када се футурски облик изговара као једна сливена реч, због чега се и у писму овај, по својој творби, аналитички облик бележи као синтетички, нпр. (у)радићу, (у)радићеш, (у)радиће, (у)радићемо, (у)радићете, (у)урадиће, осим у неким модификацијама на западним штокавским просторима где се, уз употребу „крњег" инфинитива, и графички може чувати његова аналитичност, уп. (у)радићу и (у)радит ћу; у „конкурентском" футурском облику (са „да + презент") презент помоћног глагола може стајати само испред наведене композиције, нпр. ја ћу да (у)радим, ти ћеш да (у)радиш, он ће да (у)уради, ми ћемо да (у)радимо, ви ћете да (у)радите, они ће да (у)раде. Футур II (футур егзактни) образује се од презента СВ помоћног глагола бити и радног придева глагола који се мења у броју и роду, нпр. будем/будеш/буде (у)радио/(у)радила/(у)радило, будемо/будете/буду (у)радили/(у)радиле/(у)радила. Облици са израженом категоријом рода не употребљавају се у 1. л. јд. и мн. средњег рода. Поред индикативних облика посебна временска значења могу да изражавају и предикативно-атрибутивни глаголски облици -- партиципи или глаголски придеви (нпр. Књига је прочитана; На кревету је лежала отворена књига; Он се, уплашен претходним догађајима, вратио кући) и герунди или глаголски прилози, како НСВ или садашњи (нпр. Он иде/је ишао/ће ићи кући певајући) тако и СВ или прошли (нпр. Прочитавши мајчино писмо, решио је да одмах одговори на њега). В. г., посебно у свом релативном значењу, тесно је повезано и са категоријом таксиса -- унутарњим временским (синтаксичким) односом између радњи, који се реализује као истовременост, превременост или послевременост у оквиру само једног временског плана (као у претходним примерима са глаголским прилозима). С обзиром на то да се значење времена може изразити не само глаголским облицима него и другим (лексичким и синтаксичким) средствима, у савременим лингвистичким испитивањима предлаже се граматички модел са функционално-семантичком категоријом темпоралности, у оквиру које се в. г. посматра као њено граматичко језгро.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „О синтаксичком индикативу и 'релативу'", Simbolae grammaticae in honorem Ioannis Rozwadowski, II, Cracoviae 1928; H. Reichenbach, Еlements of Symbolic Logic, New York 1947; М. Ивић, „Систем личних глаголских облика за обележавање времена у српскохрватском језику", ГФФНС, 1958, III; Н. С. Поспелов, „О двух рядах грамматических значений глагольных форм времени в современном русском языке", Вопросы языкознания, 1966, 2; М. Стевановић, Функције и значења глаголских времена, Бг 1967; А. В. Бондарко, Теория функциональной грамматики: Теморальность. Модальность, Ленинград 1990; Д. Војводић, „Опћа синтактичка значења видско-временских облика", Радови Филозофског факултета у Задру, 1990, 29; А. Белић, О језичкој природи и језичком развитку, 1--2, Бг 1998; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: проста реченица, Бг -- Н. Сад 2005.

Д. Војводић