ВРЕЛА

ВРЕДНОСТИВРЕЛА, природни извори, по правилу веће издашности. У нашим хидрогеолошким условима и пракси терминолошки се по правилу везују за карстне издани у карстификованим кречњачким теренима. Према начину истицања подземних вода и хидрауличком градијенту разликују се гравитациона в. и узлазна в. Прву групу карактерише неуједначен режим издашности и често значајно смањени протицај током маловођа (лето-јесен). Узлазна в. су стабилнијег режима издашности и јављају се у условима дубље сифоналне циркулације вода у развијеном карсту (тзв. холокарсту). Посебан тип узлазних врела су ујезерена вртачаста удубљења из којих се вода под притиском прелива на површину терена. Таква в. називају се и воклијска (воклишка) в. према јаком врелу овога типа Фонтен ди Воклиз (Fontaine de Vaucluse) у јужној Француској. В. се најчешће јављају на контакту кречњака и слабије пропусних некарбонатних стена, али њихов положај може бити предиспониран и раседним структурама унутар карстних масива. Карстна врела поред географских локалитета, имена често добијају и према начину појављивања или шуму воде који производе. У Србији се око 15% становништва снабдева водом за пиће са карстних в., претежно у западним (Динариди) и источним (Карпато-балканиди) крајевима. Од већих градова у Србији воду са каптираних карстних в. користе Ниш, Бор, Зајечар, Параћин, Ћуприја, Пирот, Ваљево, Нови Пазар, Пријепоље, Прибој. Воде карстних в. по правилу су доброг квалитета али су подложне лаком загађивању због велике водопропусности кречњака. Проблем може представљати и повећана мутноћа воде при великим протицајима, али се ипак у већини система водоснабдевања не користе друге методе третмана осим елементарног хлорисања. Нека од карстних в. могу се успешно вештачки регулисати тако да се омогући црпење потребне количине воде у маловођу. На тај начин је побољшано снабдевање водом Ниша, Бора и неколико других већих насеља. С друге стране, дуготрајно прекомерно црпење и смањење резерви вода у издани може имати негативне последице и угрозити зависни еко систем.

Врело Белог Дрима, налази се у селу Радавац, у подножју планине Жљеб, у Метохијској котлини. Површина слива које врело дренира процењује се на преко 90 км^2^². Врело се јавља на контакту тријаских кречњака и непропусних стена дијабаз-рожначке формације. Просечна издашност је око 4.000 литара у секунди, док у периоду малих вода, у јесењим месецима опада на око 1.000 л/с. Израђен је пројекат регулације вода овог в. помоћу подземне акумулације којом би се уједначио режим истицања и обезбедило повећање минималних протицаја. Воде овог в. су веома квалитетне и користе се у пиварској индустрији.

Врело Босне, разбијено извориште на Илиџи, код Сарајева. Дренира пространу карстну издан планина Игман и Бјелашница формирану у тријаским кречњацима, која се празни на контакту са квартарним и неогеним наслагама Сарајевског поља. Дебљина наслага квартара у овој тектонској потолини је преко 50 м. Издашност групе извора креће се од 1.400 до 2.400 л/с. Део вода в. користи се за водоснабдевање Сарајева, просечно око 400 л/с. Подручје в. је познато градско излетиште, а део у површини од око 50 хектара заштићен је као природни споменик.

Врело Вапе, јако карстно в. које дренира северни део Пештерске висоравни. Врело је у атару села Градац, у близини Сјенице на око 1.040 м.н.в. Процењено је да је слив врела око 80 км^2^. Карстна издан коју врело дренира изграђена је од тријаских кречњака и доломита, а јавља се на контакту са неогеним, слабо пропусним седиментима Сјеничког басена. Воде овог узлазног в. су под слабим хидростатичким притиском, и појављују се у виду разбијене зоне истицања. В. има релативно уједначену издашност у поређењу са сличним карстним појавама у Динарској области. Минимална издашност је око 350 л/с, просечна око 750 л/с, док у максимуму на врелу истиче око 1.200 л/с. У долини Вапе постоји већи број термалних и субтермалних извора.

Врело Млаве, извориште истоименог тока у источној Србији, у варошици Жагубица, на око 300 м.н.в. Дренира слив од око 120 км^2^, углавном изграђен од јурских и кредних карстификованих кречњака. Ово в. је узлазног типа (воклијско), у зони истицања формирано је језеро левкастог облика, пречника 25 м, од којег вода отиче једним делом према оближњем рибњаку, а други део се спаја са водом реке Велике Тиснице. Ово в. је испитивао и детаљно описао Јован Цвијић у својим првим научним радовима. Ронилачким истраживањима сифона овог врела изведеним крајем ХХ в. достигнута је дубина од 73 м и утврђено постојање веома развијеног карстног канала у унутрашњости стенске масе. Узлазни тип врела и дубоко положени карстни канали указују на дубоку базу карстификације. Положај самог врела је предиспониран регионалним раседом и баријером од слабо пропусних неогених седимената Жагубичке котлине. В. Млаве је најјаче врело у Карпато-балканидима и једно од ретких карстних врела у Србији које се систематски осматра и чији су подаци драгоцени за анализу режима карстне издани. Минимална издашност врела је 250 л/с, а регистровани екстремни максимум је 14.000 л/с. Велике резерве подземних вода представљају потенцијал за регионално водоснабдевање.

Врело Рашке, дренира источни део Пештерске висоравни, изграђене од карстификованих кречњака и доломита тријаске старости. В. се јавља у близини манастира Сопоћани, на око 730 м.н.в. То је типично разбијено гравитационо извориште, формирано на контакту кречњака и палеозојских шкриљаца. Издашност в. које је једно од најјачих у Србији, креће се од 650 л/с у минимуму, до преко 7.000 л/с, са просеком од око 2.000 л/с. Опитима обележавања доказана је веза вода понорница на Расанској и Цетанској реци са в. Рашке, чиме се остварује и бифуркација према суседном сливу в. Вапе на Пештери. Воде в. Рашке су делом захваћене мањом браном за потребе ХЕ Рас, а користе се и за снабдевање водом Новог Пазара.

Врело Требишњице, најјаче карстно в. у Херцеговини и бившој Југославији. Минимални протицај вода в. је око 2.000 л/с, али су забележени максимуми од чак 850.000 л/с који би у овом погледу в. сврстали у групу најјачих у целом простору Медитерана. В. дренира дебели комплекс горњокредних кречњака на ободу Билећког поља. Седамдесетих година ХХ в., након изградње велике акумулације Грнчарево и хидроенергетског система Требишњица којим је регулисана ова највећа понорница у Европи и само в. је потопљено. За потребе водоснабдевања оближње Билеће изграђен је водозахват изнад језера којим се практично захватају гравитирајуће подземне воде.

Врело Црнице, најјаче в. на подручју западног Кучаја у источној Србији. Од в. се формира стални ток истоимене реке у Сисевцу, на око 400 м. н.в. То је разбијено извориште, на контакту ургонских кречњака и пермских пешчара. Део вода избија из омање пећинице која често пресушује током маловодног периода, док ниже положени канали стално функционишу. Утврђена је и веза овог в. са водама понорнице Некудово на Кучају. Део вода в. каптиран је за водоснабдевање Сисевца, Равне реке, Сењског рудника и Ресавице, а део вода користи и оближњи рибњак. Минимална издашност в. је око 200 л/с. У ужој зони в. јавља се и термални извор, а изведена је и дубља бушотина којом је омогућен захват вода температуре око 35 ^0^С.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, Карст, Бг 1895; Извори, тресаве и водопади у источној Србији, Бг 1896; Ј. Перић, М. Симић, М. Миливојевић, Идеја о акумулисању дела воде Белог Дрима у подземним акумулацијама, Бг 1980; Н. Крешић, Карст и пећине Југославије, Бг 1988; З. Стевановић, Карстне изданске воде Србије, Бг 1995; П. Милановић, Карст источне Херцеговине и Дубровачког приобаља, Бг 2006.

Зоран Стевановић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)