ВРЕБАЛОВ, Тихомир

ВРЕБАЛОВ, Тихомир, агроном, научни саветник, универзитетски професор (Меленци, Банат, 28. II 1924 -- Нови Сад, 4. VII 2007). На Пољопривредном факултету у Земуну дипломирао 1951. Једногодишњу специјализацију на групи Гајење основних ратарских култура обавио је у заводу за Посебно ратарство на Пољ. ф. у Земуну. Асистент у Заводу за стрна жита у Крагујевцу је од 1952. до 1961, када прелази у Институт за пољопривредна истраживања Завода за уљане културе у Новом Саду. Докторирао је 1964. на Пољ. ф. у Земуну. Звање научног сарадника стекао је 1966, вишег научног сарадника 1969, а научни саветник је постао 1975. За редовног професора Пољ. ф. у Новом Саду изабран је 1977. Био је на специјализацији у Совјетском Савезу у току 1964, 1965, 1976. и 1989. (Краснодар и Лењинград). За члана Међународне Академије хуманитарних и природних наука Руске Федерације изабран је 2001. Велик је његов допринос укупном развоју пољопривреде Србије, посебно Војводине, у области технологија гајења ратарских усева и стварању нове генерације хибрида сунцокрета, који су допринели повећању производње и прераде ове врсте. Био је веома добар организатор, свестран, идејни творац и организатор Зимских семинара агронома и других облика преношења научног сазнања у пољопривреду. Знатно је допринео развоју Института за ратарство и повртарство у Новом Саду у области научно-истраживачког рада, међународне сарадње, развоју семенарства ратарских и повртарских врста, те ширењу сорти овог Института у Србији и свету. Био је руководилац Завода за уљане културе (1961--1989), директор Института за ратарство и повртарство (1968--1989), те министар пољопривреде СФРЈ (1966). У оквиру научноистраживачког рада био је руководилац програма: истраживања на сунцокрету (1962--1989), међународног пројекта YU/USА „Стварање инбред линије са еколошком адаптабилношћу" и један од руководилаца пројекта формирања Банке гена у Југославији (1988--1991). Водио је програм унапређења сунцокрета у Ирану, Пакистану, Танзанији и Кини. По позиву је држао предавања у Мађарској, Кини, Француској, Италији, Бугарској и Ирану. На последипломским студијама предавао је у Загребу, Геделеу (Мађарској) и Приштини. Био је председник (1984--1988) и потпредседник (1988--1992) Светске асоцијације за сунцокрет, а у Извршном комитету те асоцијације био је 1976--1992. Био је председник Савеза инжењера и техничара Војводине и почасни члан (од 1975) Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије. Аутор и коаутор је 11 сорти и хибрида сунцокрета на бази мушке стерилности. Монографија Сунцокрет је његово најзначајније дело (коаутор, Бг 1988). Добитник је Награде АВНОЈ (1988), Седмојулске награде (1980), Награде ослобођења Војводине (1977), Пуставојтове награде Светске асоцијације за сунцокрет (1982), Ордена рада златног степена Мађарске (1981).

ДЕЛА: „Сортна испитивања соје у условима Шумадије", СП, 1961, 12; „Продубљивање ораничног слоја на смоницама Шумадије", СП, 1968, 1; „Еffect climatic factors air temperature and humidity on biological characters of sunflower", VIII International Sunflower Conference, Мinneapolis*--*Мinnesota 1978; коаутор, „Производња хране на контаминираним земљиштима", Техника, 1987, 42; „Мode of inheritance of nutrient uptake in sunflower hybrids NS-H-26-RМ, NS-H-27-RМ and NS-H-62-RМ", XII International Sunflower Conference, Н. Сад 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија и биографија наставника и сарадника (1954--2004), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.

С. Маширевић