ВРБИЦА, Машо

ВРБИЦА, Машо, војвода, сенатор, министар (Врба, Његуши, 1833 -- Бањалука, 10. V 1898). Као младић истакао се у борбама око града Жабљака и књаз Данило га је упутио на школовање у Русију 1852. У Петрограду је завршио артиљеријску школу и вратио се на Цетиње са поруком да Црна Гора крене у рат против Турске 1854. Те године је именован за капетана у Његушима. Са војводом Мирком Петровићем потпуно је осујетио побуну у Кучима 1856. У гласовитом боју на Грахову 1858. командовао је артиљеријом коју је засновао у црногорској војсци и значајно допринео победи. Био је тајни емисар књаза Николе у Београду 1861, са намером да се са кнезом Михаилом Обреновићем склопи споразум о заштити укупних интереса српског народа и да се обезбеди помоћ Херцеговачком устанку. Исте године је упућен да покрене устанак на граници према Санџаку и Старој Србији. У Црногорско-турском рату 1862. командовао је опсадом тврђаве на Медуну и придобио Малисоре да остану ван сукоба. Основао је царинарницу на Грахову 1862. Од 1863. је побочник (ађутант) књаза Николе. Био је на аустријској граници у време Кривошијског устанка 1869. и помагао њихове акције. Председавао је Скупштином Уједињене омладине српске у Вршцу 1871. Црногорски војвода је постао 1875, а потом и сенатор. Био је у књажевој пратњи у сусрету са Францом Јозефом 1875, када су два његова сина упућена на школовање у бечком Терезијануму и Оријенталној академији. У Херцеговачком устанку 1875. имао значајно место. На Моравском фронту је командовао Црногорским добровољачким батаљоном у Српско-турском рату 1876, заузимао Делиград и Алексинац и два пута рањаван. У Црну Гору се вратио 1877, командовао артиљеријом у опсади Никшића, при ослобађању Бара, Улциња и других места. После рата (1878) радио је на формирању општина и пољопривредних друштава. Први је министар унутрашњих дела у Црној Гори (1879--1884), задужен за поморство, грађевине, санитет, пошту и телеграф. Под његовим надзором почело је грађење првог колског пута у Црној Гори, од аустријске границе, тј. Котора, преко Његуша за Цетиње (1879--1884). Преговарао је са Турцима о регулисању Дрине и Бојане и о исушивању Скадарског језера. Био је члан Државног савета и власник првих индустријских предузећа у Бару (уљара и фабрика сапуна). Имао је деликатну улогу у Херцеговачком и Кривошијском устанку 1882, када је, као човек за којег се веровало да је проаустријски одређен, био главни покретач ових устанака са црногорске стране, званично неутралне. Због интрига и немилости књаза Николе напустио је Црну Гору 1892. Није могао остати ни у Београду после црногорске интервенције да му се ускрати боравак у Србији. Емигрирао је у Бихаћ, а потом се настанио у Рудолфсталу, потоњем Александровцу код Бањалуке, где је и сахрањен. Одликован је Медаљом Обилића, Даниловим крстом IV степена, а добио је Таковски крст са мачевима, Таковску ленту са звездом, руски Официрски крст Светог Ђорђа и низ осталих признања.

ЛИТЕРАТУРА: Србадија, 1877, 1; Српска зора, 1878, 1; Ново време, 1898, 35; Сарајевски лист, 1898, 56; Народност, 1898, 36; Нада, 1898, 11; НД, 1898, 41; Илустровани званични Алманах-шематизам Зетске Бановине, Сар. 1931; М. Вукчевић, Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874−1876, Цт 1950; Б. Павићевић, Црна Гора у рату 1862, Бг 1963; Х. Капиџић, Херцеговачки устанак 1882. године, Сар. 1973.

М.иро Вуксановић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)