ВРБАС

ВРБАС, град и жупа у средњовековној Босни. Утврђење града В. може се идентификовати са остацима тзв. Маријиног Града у данашњим Горњим Подграцима, на северним обронцима Козаре изнад речице Врбашке. Од грађевине су само делимично сачувани западни зид и остаци куле, као и основе две грађевине унутар бедема. Све до преласка у руке босанских владара град је био управно седиште жупаније В., што је одговарало простирању духовне јурисдикције Врбашког котара, у саставу Дубичког архиђаконата Загребачке бискупије. Угарске жупаније Дубица, В. и Сана биле су средином XIII в. обухваћене називом Доња Славонија, будући да су се простирале јужно од реке Саве. Управа над жупом В. често је била обједињена са суседном жупом Саном, у рукама најмоћнијих угарских велможа попут кнезова Благајских (Водичких). Тако се 1285. помиње Радослав Бабоњић као „господар Глажа, Врбаса и Сане", а његов братанац био је ожењен ћерком босанског бана Пријезде (око 1250 -- око 1290). Занимљиво је да се у периоду 1280--1283. у дубровачким изворима В. и Сана најчешће јављају као подручја одакле потичу робови-јеретици који се продају у Дубровнику, што би говорило о доста слабој христијанизацији становништва овог предела. Жупа В. простирала се од реке Моштанице на западу до Врбаса на истоку, Саве на северу и речице Црквене на југу. У њеном саставу налазио се град Глаж (данашњи Сређани), а као седишта католичких епархија помињу се и Војска, Турјак, Градишка, Вилуси и Ивањска, који су идентични данашњим насељима. Власт угарског краља над овим подручјем укинута је освајањима великог војводе Хрвоја Вукчића почетком 1383, а потом су извршене управне реформе. Од источног дела жупаније В. издвојена је жупа Глаж, којом је од 1391. управљао Хрвојев брат Драгиша Вукчић. Војвода Хрвоје је све до 1413. био господар жупе В., али је угарски краљ Жигмунд (1387--1437) успео да војнички запоседне северозападни део босанске државе, изузев жупе Глаж која је остала у њеном саставу све до пада под османску власт 1463. Потомци жупана Драгише -- његов син војвода Иваниш Драгишић и унуци кнез Павле, Марко и Јурај -- баштинили су 1446. град Глаж с његовим подграђем и 27 других села, град Тетумио и његова три села, као и село код (Босанске) Градишке. Потпуну идентификацију средњовековних насеља на овом подручју онемогућава изразито променљив терен јер је подручје било изложено сталним и обилним изливањима Саве, Врбаса и других водотокова, а потом је од краја XIX в. подручје добило изразито пољопривредни карактер, па су археолошка налазишта веома оштећена. Са сигурношћу се могу идентификовати село Батар, Топоница (Топола), Поповац (Драгочај), Липовац (Вилуси) и Раковац. Поред Драгишића властеоске поседе на овом подручју имали су и представници друге гране Хрватинића -- потомци кнеза Гргура Павловића, сина Павла Хрватинића. Кнез Гргур и Владислав Павловић су 1357. у замену за град Гребен (Крупа) на Врбасу добили од угарског краља Лајоша (1342--1382) град Добру Кућу у Крижевачкој жупанији. Њихови потомци били су Нелипчићи, племство од „Добре Куће", а поседовали су замак и село Левач (код данашњих Ламинаца). Овај посед су 1449. заложили Радивоју Остојићу, брату босанског краља Стефана Томаша (1443--1461), и његовом тасту Николи Величком. Град Левач је преживео пад босанске државе и постао једно од утврђења у саставу угарске Јајачке бановине (1464--1527/28). У том периоду је неколико пута страдао од османске војске и био спаљен, што сведочи да је грађен претежно од дрвета, као и његов фрањевачки самостан. Име Левач преузеле су Османлије за назив своје нахије, па се тако овај назив сачувао за простор алувијалне равнице Врбаса, данашњег Лијевче поља.

ИЗВОРИ: L. Thallóczy, S. Barabas, Codex diplomaticus comitum de lagay, Budapest 1897; L. Thallóczy, S. Horvath, Codex diplomaticus partium regno Hungariae adnexarum -- Comitatum Dubicza, Orbasz et Szana, Budapest 1912.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мргић Радојчић, Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне, Бг 2002.

Ј. Мргић